Др Георгије Манзаридис
професор Богословског факултета у Солуну

ВРЕМЕ И ПРОСТОР

Док је време снажно заокупљало пажњу људске мисли у новије време, простор је остао на маргинама. У стварности, међутим, оба чиниоца, и време и простор, су сједињени и нераздвојни. Време не постоји само за себе, него у простору. А и простор се не пружа сам за себе, него заједно са временом. Изгледа, међутим, да се упоредо ствара и извесна супротстављеност између времена и простора. Одрешеност од неког конкретног простора остварује се посредништвом времена. Тако је и са кретањем у простору, који је корпа за отпатке времена.

Ова феноменска супротстављеност између времена и простора, не укида њихово јединство, нити поништава њихове аналогије. Време као меритељ кретања и промена није само меритељ рашћења и живота, него и меритељ распадања и пропадања. А простор као позорница кретања и промена, није само област трулежности и смрти. Време чак, као меритељ живота, пружа човеку релативну слободу унутар простора. Када слобода завршава своје време, завршава се и сама слобода, као и њен живот унутар простора. И немогуће је да постоји било која форма слободе или наде у свету, без перспективе времена. Дефинитивно потпадање под простор јесте потпадање под владавину пропадљивости и смрти.

Посебан значај у Старом Завету има простор који је везан за неко јављање Бога. Овај простор је свештени и према њему се односи са поштовањем. Тако, простор где је Јаков у сну видео Господа и лествицу са Анђелима где силазе и узлазе на небо, карактерише се као "страшно место", као "дом Божији" и "двери небеске". Као и оно место купине неопаљиве, где се Бог открио Мојсеју и позвао га да ослободи Израиљ од Египћана, карактерише се као "земља света".

Сажетак свештеног простора Израиља налази се у храму. То је раг ехсеllапсе простор откривања и обитавања Божијег. У храму верник приступа Богу и налази своју истинску радост и срећу. Но постојање храма има смисао када народ остаје веран своме Господу. Када то није случај, Бог допушта катастрофу свог народа, да би збрисао свако обманљиво убеђење свога народа. То^истиче и символички значај храма као места објављивања Бога народу Његовом. Испуњење овог символичког његовог значаја представља Христос познатим позивом Јудејима: "Разрушите храм овај, и за три дана подигнућу га".

Један други елемент који је везан са напуштањем простора, јесте дуго и напорно путовање. Пресељења Авраама, као и излазак Израиља из Египта и путовање у земљу обећану, представљају један трајни излазак из простора и одговор на позив Божији. Када се опет Изабрани народ успокоји на земљи обећаној и заборави свога Бога, наступа доба поробљавања те земље и сужањство њеног народа. Простор, особито свештени простор, не даје се ради умирења и повлачење у тишину, него ради сећања на Божија јављања и одржавања верности народа према Њему. Зато увек има символички и есхатолошки карактер.

За Цркву земља обећања јесте символ Царства Божијег или Будућег века. Другим речима, место постаје символ једног новог начина живота или једног новог доба, који надилази космичке категорије простора и времена и упућује на будући живот. Царство Божије није ниједан посебан простор, него живот вечни. А вечни живот није један бесконачни живот унутар времена, него божански живот у Христу. Христос је Земља живих и место спасаваних. Простор и време пролази  "да би Бог био све у свему" (1.Кор. 15, ).

Карактеристично је да се ово коначно превазилажење простора, чак и свештеног простора, остварује у Цркви, где се побеђује смрт. Другим речима, превазилажење простора, који представља област владавине смрти, остварује се коначно са надилажењем саме смрти. Ово надилажење је припремано кроз целокупну историју Старога Завета, који је и педагог за Христа. Пут према добу Месије јесте један пут поступног одрешивања од простора и динамичког кретања унутар времена. То је један пут који се управља ка "времену" присуства Месије. Црква није теменос, грађевина (као џамија). То јест, није простор који се "temnetai" тј. раздваја од окружења, да би се пружио као обиталиште Божије. Црква је мост који ослобађа човека од простора и уводи га у слободу Духа Светога.

Као и време, тако и простор у Цркви задобија нови карактер. Од области владавине смрти претвара се у оквир објављивања љубави Божије и преображења човека. Уосталом, простор не ограничава оно што је бескрајно, као што ни време не умањује вечност. Бескрајно не налази се само изван или с ону страну простора, него и унутар њега. Као што и вечност не постоји само изван или с ону страну времена, него и унутар њега. Због тога и свака тачка простора, као садржај унутар бескрајног и прожетог њиме, нуди могућност укључења у бескрајно. Бескрајан је Бог. И бескрајни Бог налази се свугде унутар простора, а да не буде ограничен или спречен њиме. Јављање (кроз Оваплоћење) бескрајног Бога унутар простора као ограниченога и описивог човека сачињава основу Цркве и предуслов за обновљење света и обожење човека.

Ограничење у простору, или чак и у свештеном простору, значи повратак у јудаизам. Господ је одлучно изјавио да Његов долазак значи ослобођење од сваког таквог ограничења. "Долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму... Бог је дух; и који му се клањају, у Духу и Истини треба да се клањају" (Јн 4, 21.24). Ово свакако не значи ни одбацивање педагошког значаја свештеног простора, који има своје место у Цркви, где има места и целокупни Стари Завет као сенка Тела Христовога. Ограничење, међутим, само на овај простор, који је идентичан напуштању тела и повратак његовој сенци, превиђа истину. То су учинили Јевреји, који нису поверовали у Христа. А једно такво скретање унутар Хришћанства јесте хилијазам.

Карактеристично је да се ширење Цркве у васељени повезује са уништењем Јерусалима. Простор, и то посебно свештени простор, кад се апсолутизује, може да спута дисање Духа и да потискује слободу верника. Уосталом, никад не треба да се заборави да космички/светски простор јесте област владавине смрти.

Простор раздваја људе. И појединачни елементи, преко којих се везују људи у свакој конкретној области, одвајају их од људи других области. Тако, национални елементи, када се апсолутизују, претварају се у идоле. Тако се национализам лако подудара са идололатријом. И пошто се национализам увек ограничава на простор, он је политеистичан. Националисти не могу да имају монотеизам. Монотеизам претпоставља ослобођење од националних елемената, који се везују за конкретно место. Због тога је монотеизам примарно могућ не као статичност простора, него као динамичност времена.
Предуслови за разумевање овога феномена постоје у свакодневном животу. Људи раздвојени у простору могу да живе уједињени у времену. Већина живи истовремено у једном датом тренутку времена, али не могу да живе истовремено и у једној датој тачки простора. На тај начин, време уједињује местом раздвојене људе. Но ово његово својство ограничено је и релативно, јер их коначно разлаже и одводи у распадање. Обједињујуће својство времена може бити вредновано једино кад се споји са победом над смрћу. (А то је учинио Христос, и то чини у Цркви).

Одбацујући етницизам (уски национализам) Црква позива људе у јединство унутар времена. Сви искључиво национални елементи, тј. све оно што је везано са временом, бивају релативизовани у перспективи есхатолошког ишчекивања Царства Божијег. Али и Царство Божије прихвата многоврсност (и многонационалност) људи. Ишчекивање Царства Божијег уједињује верне у једну Цркву. А људи могу да се уједињују у једну Цркву зато што се у њој побеђује смрт и нуди се живот вечни. Тако, у Цркви верни живе у заједници са једним Тројичним Богом, као чланови Тела Христовог, благодаћу Светога Духа.
Свака религија која не уједињује људе у перспективи динамичког прогреса времена, јесте паганска, дакле идололатријска. Потчињава се простору, који је област владавине смрти, и из тог разлога није кадра да открије истински смисао историје. Овај смисао се открива једино вером у Сведржитеља Бога. Уз Њега свака појединачна историја бива уклопљена у једну историју која је управљена ка Царству Божијем. Зато и објављивање Сведржитеља Бога сачињава претпоставку објављивања смисла историје. А објављивање смисла историје јесте, у суштини, откривање њенога краја (и доласка Царства Божијега). Уосталом, историја се може протумачити само под светлом њеног свршетка. Као што је тачно примећено, "једино крај историје може да баци стварну светлост о њеном смислу, и само на крају историје човек ће стати изнад историје. Због тога сваки тумач историје има тенденцију да замишља себе близу краја историје, без обзира у којој епохи да живи".

Могућност једног таквог погледа на историју дарује се у Христу. Христос човеку испочетка пружа оно што ће се открити на крају. Ако упоредимо пут људске историје са путем у Емаус, где се при ломљењу хлеба открио Христос који је пратио двојицу ученика у њиховом путовању, свако ломљење хлеба (тј. Света Евхаристија==Литургија), за оне који у њему учествују, јесте једно откривење смисла историје. Црква својом есхатолошком орјентацијом може да се окарактерише као заједница изласка. Свет за њу представља место привременог боравка. Излазак Израиља из Египта сачињава символ њеног изласка из света и њеног пута ка горњем Јерусалиму, ка Царству Божијем. То је истинска отаџбина хришћана, док њихова земаљска отаџбина јесте место привремене насеобине и гостопримства: "свака отаџбина је страна", каже ранохришћански апологет (и додаје: али и свака страна, тј. земља, може хришћанину бити отаџбина). Када се верни сувише примире на своме месту и заборављају Царство Божије, тада губе своју орјентацију. Истовремено, међутим, било које место, као оквир јављања љубави Божије, јесте домаће и пријатељско за њих: "свака страна отаџбина је њихова". Самоприношењем себе Христу, хришћани предузимају своје супротстављање греху и смрти унутар простора. Зато се каже да монаси "чувају место". Изабирају самоограничење у простору и тамо негују духовну слободу коју им пружа Христос. Спуштају се у област смрти, да би снажније живели ишчекивање новога живота. Зближавају се са простором, осећају га као тело своје, преображавају га у Цркву и усмеравају га ка Царству Божијем. [Зато је Христос назван, и јесте: Земља (==простор) живих, и вечни (кроз и надвременски) живот].
 

Оригинално објављено у часопису Катафаги, бр., 83, Солун 1999, стр. 1821,
а превод на српски у часопису ВИДОСЛОВ, бр., 21.