Др Љубомир Дурковић-Јакшић

Митрополија Црногорска никада није била аутокефална

Штампано издање

Удружени издавачи: Свети архијерејски синод Српске православне цркве и Митрополија Црногорско-приморска
Београд - Цетиње 1991.
Библиотека "Свети Петар Цетињски", посебна издања, књига 1
Рецензент: Епископ шумадијски др Сава
Уредио и за штампу припремио: Градимир Станић
Фотографије: Раде Живковић

Електронско издање

Са благословом митрополита Црногорског-приморског, зетско-брдског и скендеријског Амфилохија, интегрално електронско издање на Интернету објавили:
Зоран Стефановић (уредник)
Наташа Деветаковић (извршни уредник, коректор)
Ненад Петровић (дигитализација материјала)
Милан Стојић и Михаило Стефановић (вебмастеринг).
Објављено јануара 2000. године.
Извршна продукција: "Технологије, издаваштво, агенција Јанус" (Београд).

Садржај:

ПРЕДГОВОР

СИЛОМ ТУРСКЕ ВЛАСТИ РАЗОРЕНА ЈЕ 1766. ОРГАНИЗАЦИЈА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (Њено обезглављење, прогон српских епископа и довођење на њихова места грчких епископа)

1. Насиљем потчињавање Пећке патријаршије 1766. године
2. Mитрополит Сава моли Русе да помогну Србима да успоставе редовно стање у Пећкој патријаршији
3. Супростављање Руском синоду да се меша у послове Епископије Црне Горе
4. План о ослобођењу од Турака и успостављању редовног стања у Пећкој патријаршији са Његошем на челу

НЕКАНОНСКО УНОШЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ ЦРНЕ ГОРЕ У РАНГ ЛИСТУ АУТОКЕФАЛНИХ ЦРКАВА

1. Руска црква је неканонски унела Епархију Црне Горе у своју листу аутокефалних цркава
2. Епархија Црне Горе под влашћу самодржца кнеза Николе неканонски је представљена као "аутокефална"
3. Епархија Црне Горе није никад канонски ни од кога тражила аутокефалију нити јој је ико то право канонски дао, и зато је није никад ни имала.

УСПОСТАВЉАЊЕ РЕДОВНОГ СТАЊА У ПЕЋКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ 1920. ГОДИНЕ

 

Предговор

Његош:

"Не бојим се од вражјег кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега."

(П. П. Његош, Горски вијенац, стих 528-530).

"Ко умије лагати, не умије вјеровати".

(Његошева бележница, Цетиње 1956, 137).

 

Научним радом сам се почео бавити проучавањем Његоша, као владике и господара, и његове Црне Горе. На основу првих резултата тога рада 1937. на Универзитету Варшави добио сам титулу доктора историје^[1] Приликом проглашења за доктора, по правилу Универзитета, свечано сам дао заклетву, коју сам, као православни верник са уздигнута три прста, гласно изговорио да ћу у будућем научном раду служити само истини, истражујући је путем научне методе рада.

У току даљег проучавања Старе Црне Горе запазио сам неке историјске погрешке, које су писци преузимали један од другог, не чинећи напоре да их отклоне. Неке од њих ја сам исправио, на пример:

1. Установио сам да је у Горском вијенцу, штампаном у Бечу 1847, дат лик владике Данила, "наводно" као лик главног лица у том делу. Међутим, то није лик владике Данила већ лик самог Његоша, који је тада урадио литограф Анастас Јовановић^[2]

2. Његош је 1847. у Бечу дао да му се изради медаља Милоша Обилића, па је на самој медаљи место Милоша Обилића приказан Његошев лик^[3]

3. Установио сам да на Великом звону Цетињског манастира није лик владике Данила него да је то владика Петар I Петровић^[4]

4. Приликом последњег насилног рушења на Ловћену Његошеве задужбине - Цркве Светог Петра цетињског (владике Петра I), коју је Његош подигао и одредио за своје вечито пребивалиште, рушитељи су тврдили, да Његош није подигао цркву већ само гробницу за себе. Тим поводом први сам објавио више мањих радова, а затим и књигу 1971. под насловом Његош и Ловћен, у којој је дата историја о подизању 1845. Његошеве задужбине, како ју је 1916. аустро-угарска војска порушила и угасила у њој српску свећу, да би на њеном месту био подигнут спомен Фрањи Јосифу I, и на крају како је 1925. обновљена ова задужбина и опет упаљена српска Православна свећа^[5] Ово дело сам 1988. допунио документима како је 1916. аустро-угарски генерал Стјепан Сарковић, Хрват из околине Оточца, учествовао у освајању Ловћена, рушењу Његошеве задужбине, првом раскопавању Његошевог гроба и гашења српске свеће на Ловћену, да би на том месту подигао споменик Фрањи Јосифу I, зашто је добио титулу "фон Ловћен", и да од Бајичког поља, Скадарског језера до Бојане и Јадранског мора све пределе припоји Аустро - Угарској, односно у њој завојевачкој Хрватској^[6]

5. После другог светског рата чули су се зли гласови, засновани на авнојевским одлукама, о потреби издвајања Црногорске митрополије из састава Српске православне цркве у самосталну - аутокефалну цркву. То безразумно једноумље, затровано западно - источним гујиним отровом и спровођено властодршћем, навело ме је да у више наврата покушам научним радовима супротставити истину неистини, којом су се служили заговорници те замисли^[7]

За такве радове, засноване на историјским чињеницама и канонским прописима, у поверљивој документацији једноумне власти био сам записан као православни клерикалац, и српски националиста, чиме ми се у току мога службовања чешће подсећало, да не припадам "поштеној интелигенцији." Оваква карактеристика од стране разуздане власти, од које нисам имао могућности да се браним, испољила се и на Пленуму Централног Комитета Савеза комуниста Србије 30. јуна 1972. на коме се расправљало само о једној тачци дневног реда: О активности СКС у борби против национализма и шовинизма у Србији, када је нападнута Српска православна црква и моји радови. Оно што је све речено о томе углавном је објављено у режимској штампи, па се то и овде наводи, као доказ једног безумља:

"Деловања Српске Православне цркве на националистичкој основи."

У последњој деценији појачана је политичка активност Српске православне цркве, посебно на националистичком плану. то је нарочито дошло до изражаја у време када у друштву настаје све снажнији процес деетатизације и демократизације односа и даље продубљавање равноправности народа и народности у југословенској заједници и СР Србији. Изгледа да је период еластичног система давао неке имплицинтне "гаранције" Српској православној цркви да ће се у њему остваривати начело такве југословенске заједнице у којој би се под "југословенством" учвршћивала позиција најбројније нације. Разумије се да је ово "ишчекивање" имало за собом и некакво историјско искуство, искуство јаких централистичких држава са више националним саставом, у којима је редовно привилегована најбројнија нација. С тим у вези настаје двострано усмеравање политичког деловања у самој Српској православној цркви. Реч је о постојећим снагама у самој Српској православној цркви и о њиховом различитом усмеравању према постојећем политичком курсу, који иде ка све већој демократизацији односа, а такође и остварењу вишег степена равноправности међу народима и народностима. У том смислу диференцирају се снаге унутар Српске православне цркве, један смер који се оријентише око политике врха у Српској цркви, и други који се махом центрира око Удружења свештеника. То, разуме се, не значи да је читав врх политички радикално против постојећег курса, и обратно, д. нема ниједног свештеника који не би био против постојећег система.

Са све већим степеном и демократизације у свим сверама друштва, као што је речено, и када се истовремено доследније афирмише и реализују принцип равноправности међу народима и народностима, осећају се и отпори таквом курсу, који долазе и од стране неких кругова у Српској православној цркви. Један од видова отпора јесте супротстављање идеји одвајања македонске цркве из окриља Српске православне цркве. Српска православна црква, наиме, одлучно одбија да призна право на аутокефалност македонске православне цркве. У штампи, у акцијама које је предузимала Српска православна црква, постало је очевидно да се жели умањити значај и чак признање права на националност Македонаца. И то у време када је СР Македонија изложена истом политичком бојкоту из иностранства. Македонци бивају проглашавани "етничком групом" од стране неких значајних представника у Српској православној цркви, чиме је још једном афирмисано право Србије на овај део земље који се историјским жаргоном назива "Јужном Србијом". Тиме је и идеја "Велике Србије" још једном добила на афирмацији.

Повезано с тим је васкрсавање "племените" мисије Цара Душана о коме црквена штампа не престаје да пише с надахнућем, као о човеку са "освајачким намерама", који је није стигао да сасвим реализује. Отуда и протестни дефиле који је Српска православна црква организовала преношењем мошти Цара Душана у Београд 1967. године^[8]

Слично стоји ствар и са оспоравањем права на националност Црногораца. То што најутицајнији црквени представници отворено изјављују (у духу говора о Македонцима) да "су Црногорци Срби", да је "Његош српски песник", јесте само израз незадовољства СПЦ и њеног врха, одвајањем МПЦ (македонске цркве), таласом децентрализације, тежњом за еманципацијом националних цркава из тзв. "Југословенског православља" у чијем оквиру доминира превасходни утицај Српске православне цркве. Због тога се у текстовима у публикацијама СПЦ све више доводи у питање теза (коју је изнео црквени историчар Душан Петровић)^[9] , да су до балканских ратова 1912. и 1913. на простору нашег православља "у црквеном погледу постојале три аутокефалне цркве: у Србији, Црној Гори и Карловачкој митрополији". Стога се сада упорно истиче да су 1922. (погрешно; треба 1920). Црногорска и Карловачка митрополија "присоједињене Српској православној цркви", и да је Свети синод Цариградске патријаршије признао уједињење ових цркава под СПЦ. Истиче се, такође, и сасвим супротна теза да "Цетињској митрополији није нико и никад дао аутокефалију" (др Љубомир Дурковић). Чему ово инсистирање да Црна Гора није имала аутокефалну цркву? Читав овај проблем добија своју световну димензију управо око подизања Маузолеја Његошу на Ловћену, што је само повод да СПЦ искаже и неке своје политичке намере. "^[10]

Под овом једноумном напашћу која је претњама тражила да порекнем установљење научне истине без обзира колико је она излила отрова на мој рад и опстанак, нисам поклекнуо; трпео сам и непоколебљиво бранио откривену истину, па сам своје радове и даље допуњавао и објављивао. Сада дајем у штампу овај рад о непостојању канонске аутокефалије Епархије Црне Горе, а затим ћу, поводом изјава Шиме Ђордана да ће бранити јужну границу Хрватске на " Ловћену " и Далибора Брозовића да ће се"хрватске границе бранити до Дрине"^[11] , приредити ново проширено издање књиге, објављене 1971, о Његошевој задужбини на Ловћену, коју су њихови преци, под командом генерала Стјепана Саркотића, Хрвата из Синца код Оточца, наименованог 1914. од Фрање Јосифа I за Гувернера Србије, а после Церске битке, за гувернера Босне и Хрватске, освојили Ловћен и на њему порушили Његошеву задужбину и угасили српску свећу, с намером дана том месту подигну споменик цару Фрањи Јосифу, зашто је Саркотић као награду добио титулу "фон Ловћен."^[12]

[1] Љубомир Дурковић-Јакшић, Петар II Петровић Његош, (1813-1851), Варшава 1938.

^[2] Др Љубомир Дурковић-Јакшић, Његошев лик, Београд 1963, 53-56. И потписи испод тзв. лика владике Данила није правилно прекопиран (др Александар Младеновић, Прилози о Његошу, Библиографски вјесник, Цетиње, 2, 1968, 343-347).

^[3] Дурковић-Јакшић, Његошев лик, 57-65.

^[4] Исти, О Лику Владике Данила и митрополита Петра I Петровића, Зборник Музеја примењених уметности, Београд 1977, 77-85.

^[5] Исти, Његош и Ловћен, Београд 1971.

^[6] Исти, Његош и Ловћен Првог светског рата, Гласник СПЦ 1988,157,183.

^[7] Исти, Одређивање међуцрквеног положаја Црногорске митрополије, Историјски записи Цетиње 1953, 62-89; 1954, 512-615; исти, План о успостављању редовног стања у Пећкој Патријаршији с Његошем на челу, Србијанско-црногорска сарадња (1730—1851), Београд 1957, 171-172; исти, Удео Цетињске митрополије у борби за успостављање редовног стања у Српској Православној цркви, Српска православна црква 1219—1969, Београд, 241-270; исти, Цетињска митрополија није била аутокефална, Гласник 1985, 154-158; Православље, Београд 1-15. августа 1985. г.

^[8] Није цар Душан проглашен за свеца, па зато његови земни остаци нису мошти. Проф. др Радослав Грујић је цареве земне остатке пре рата открио крај Призрена у задужбини Душановој, манастиру Св. Архангела и донео у Београд, одакле су из капеле Патријаршије пренете у Маркову цркву.

^[9] Петровић је био средњошколски наставник, и кад је ово писао он понавља грешку ранијих писаца, који то питање нису подвргавали научној критичкој анализи и суду истине, што нису учинили ни једноумници на свом конгресу.

^[10] Борба 1. VII 1972; НИН 2. VII 1972. Подвлачење у тексту је моје.

^[11] Политика 25. VI 1990. стр. 7.

^[12] Дурковић, Његош и Ловћен. Београд 1971; исти, Његош и Ловћен првог светског рата, Гласник СПЦ 1988, 157-183.

Силом турске власти разорена је 1766. Организација пећке патријаршије: њено обезглављење, прогон српских епископа и довођење на њихова места грчких епископа

1. Насиљем потчињавање Пећке патријаршије 1766. године

По одлуци турске власти, Цариградска патријаршија је 1766. године Пећку патријаршију присвојила својој власти. Наш истакнути канониста епископ Милаш каже да "то није био законити, канонични оправдани чин, него проста протузаконита узурпација, изведена услијед мало похвалних побуда"^[1] Ову незакониту радњу Цариградске патријаршије нагласио је Руварац^[2] а Слијепчевић и документовао у својој солидној расправи посвећеној томе питању. Његово тврђење о незаконитости тзв. укидања гласи: "И по форми и по суштини оно је било један насилни акт, а тиме и незаконит. Свако друго тврђење и аргументација била би проста софистика"^[3]

Још одвођењем патријарха Василија Бркића у заточење почело је нередовно стање у Пећкој патријаршији. Наметањем 1766. године Грка Калиника за пећког патријарха отпочело је потчињавање Српске православне цркве. Власт у епархијама преузимали су Грци пошто су претходно српске епископе протеривали или хапсили^[4] Једина епархија Пећке Патријаршије, у којој Грци, нису могли никада да успоставе своју фанариотску власт, била је Епископија Црне Горе. Чим су Грци присвојили Пећку патријаршију, издати су берати епископима, на терену исте, којима су потврђена права која су им припадала као епископима. Такав берат, лепо опремљен, упућен је и цетињском митрополиту Сави. У њему се између осталог каже: "Цариградско - Грчки Патријарх, са Синодом митрополита, налазећи се у царској престоници мојој, дали су молбу, у којој су представили да услед тога, што је бивша Пећка патријаршија по височајшем ферману укинута и присаједињена к Цариградској патријаршији, па отуда долази потреба, да се изнова издаду берати свима митрополитима пређе подвласним, и сада укинутој Патријаршији најпонизније умољавају издати, пошто преда одређен данак, берат монаху Сави за потврђење његово наново у звање митрополита Црне Горе, која се сад зове Караџа - таги, са њеним окрузима, а која, као и остале, присоједињена к Цариг.-Грчкој патријаршији. У биљежнику новчане царске благајнице моје о приходима од епископа нашло се, даје на Митрополију Караца-таги са окрузима њеним, која су спадала у границе Пећке патријаршије, сад ферманом к Цариградско - Грчкој, записано 800 акче и то на монаха Саву"^[5] Саопштавајући нам овај део фермана, који је нашао у Пећи, Јастребов је додао: "Колико је познато, митрополит црногорски Сава није ишао и није могао ићи, због одношаја Црне Горе к Турској, да плати 800 акче, па да прими овај ферман. Очевидно је, да је Патријаршија сама платила дивану за њега и послала му ферман преко митрополита призренског, да му га овај пошаље у Црну Гору. Не зна се је ли био ферман у Црној Гори, али је то познато да митрополиту Сави он није био потребан"^[6] Јастребов је у праву. Епископи Епархије Црне Горе нису признавали ни турску, ни Грчку власт, нити су им били у зависности^[7] , јер их нису признавали.

Нема сумње архијереји из Црне Горе имали су удела у припреми око доласка на пећки престо Василија Бркића^[8] У јесен 1763. године патријарх Василије посетио је Београд у жељи да се састане са својим сродницима из Срем. Карловаца. Тада је оптужен код турских власти, које су наредиле да се уклони са патријаршког престола. Зна се да већ 1765. године није био на престолу^[9] Турци су имали право што су посумњали у рад патријарха Василија. Зна се да је владика Црне Горе био 1763. године с неким Србима покренуо питање обнове старе српске државе, у чији је састав требало да уђу Србија, Бугарска, Босна, Горња Албанија, Далмација, Темишварски Банат и Славонија. По договору, који су они били учинили, имали су сви православни у тим областима да у један дан побију своје Турке, а у аустријским провинцијама да смакну све странце официре. За ово је био задобијен и Данило Јакшић, владика горњокарловачки. Цео тај подухват био је осујећен само зато што није свуда нађен довољан број вођа.^[10] Мора да је у ову организацију био умешан и патријарх Василије, те су га Турци на време у томе послу спречили. Ако је он био умешан у овај посао, онда треба то све довести у везу са оном црквеном конференцијом која је била у Нишу 1761. године.^[11] Изгледа да је све ово имало своју везу и да се радило по одређеном плану, на коме је на првом месту сарађивао владика са Цетиња.

Патријарх Василије одведен је у заточење на острво Кипар, где је био око две године у затвору^[12] , а после је успео да се помоћу пријатеља избави и дође "на своје мјесто", па је хтео да моли Порту да му дозволи да управља Српском црквом. Међутим, Грци који су били протерали и српске владике из њихових епархија успели су помоћу новца код Турака да се и патријарх Василије протера. Овога пута патријарх је побегао у Брда, где је у манастиру Острогу написао службу Василију Острошком, која је штампана у "Србљаку".^[13] Патријарх је, у ствари, дошао у Брда пред долазак Шћепана Малог у Црну Гору.^[14] Самозванац Шћепан Мали појавио се на Цетињу јануара 1768. и представио се Црногорцима као руски цар Петар III.^[15] Тада су Турци проносили вести по којима је патријарх Василије окривљен зато што је дошао у Црну Гору руски цар. Када су ове вести стигле у Цариград султан је наредио да се патријарх ухвати. Патријарх је хтео да бежи преко Млетака, али му млетачке власти нису дозволиле да иде преко њихове територије. Због тога је морао да се задржи дуже време у Црној Гори.^[16] Председник Дворског ратног савета у Бечу фелдмаршал гроф Лаци писао је 15. јуна 1768. митрополиту Ненадовићу и питао га кога има у Сремским Карловцима од породице Петровића. Митрополит је, у свом одговору од 28. јуна исте године, истакао да је у том крају био познат владика Василије Петровић, који је већ био умро у Русији 10. марта 1766, чије је место заузео патријарх Василије.^[17] "Из заточења он је недавно умакао и отишао у Црну Гору", каже митрополит.^[18] Патријарх Василије је дошао у Црну Гору 1767. "негде први дан по Митровудне".^[19] Митрополит Сава "прими га усредно и свијем га својијем преођене и снабђене по помогућству".^[20] И Шћепан Мали га је "врло радо примио", а овај му је поклонио коња.^[21] По жељи митрополита Саве и Шћепана Малог патријарх Василије хиротонисао је Арсенија Пламенца, који је доцније већином боравио у манастиру Брчелима. По млетачком извештају од 28. јануара 1768. "патријарх пећки истјеран од беглер-бега румељског, а од патријарха цариградског обустављен "а divinis ", посветио је Арсенија, унука Савина, за бискупа црногорског онда кад је у Црној Гори било више странака".^[22]

Патријарх Василије сарађивао је с Шћепаном Малим и они су спремали заједнички ослобођење свих пограничних племена од Турака. Рад је неко време у почетку текао у договору и с митрополитом Савом, али касније њихова сарадња слаби.^[23] Када је патријарх сазнао за Шћепана Малог, послао му је, док је овај био још у Маинама, дарове.^[24] У почетку Шћепана Малог примио је и митрополит Сава, одајући му почаст као руском цару Петру III, и зато што је по доласку у Црну Гору чинио добра дела и стварао мир и ред у земљи. Бојећи се непријатеља Шћепана Малог, који су му претили и давали велики новац да се само смакне самозванац, митрополит Сава је писао 12. октобра 1767. руском посланику у Цариград. Он је молио посланика да га обавести о судбини цара Петра III, како би се могао правилно управљати по питању Шћепана Малог и непријатеља који окружују Црну Гору. Одговор је упућен митрополиту Сави 17. новембра. У њему се наглашавало да је Шћепан Мали самозванац и захтевало се од митрополита да увери народ да је ово преварант, претећи му да ће, ако то не учини, бити с народом заувек лишен руске заштите.^[25] Али ни Шћепан Мали није седео скрштених руку. Он је покушао да дође у везу с руским послаником у Бечу. Да би у томе успео послао је делегате у Беч. Архимандрит пећки Авакум Миланковић послан је био 2. децембра, а архимандрит нишки Григорије Дрекаловић 22. децембра 1767. године. За њима је послан и неки војводин брат 14. јануара 1768.^[26] Шћепан Мали писао је 2. децембра 1767. године руском посланику. То писмо носио је архимандрит Авакум.^[27] Ови делегати су стигли до Митровице, а неки до Земуна. Архимандрит Авакум јавио се из Митровице 3. јануара 1768. руском посланику у Бечу, а архимандрит Григорије из Земуна 9. фебруара исте године, такође руском посланику у Бечу. Аустријске власти, пошто су одузеле од архимандрита Авакума писмо Шћепана Малог упућено аустријском цару, спровеле су га у Земун, а одатле је са архимандритом Григоријем молио руског посланика да им омогући долазак у Беч, пошто им аустријске власти нису, и после одржаног карантина, хтеле дозволити да могу путовати.^[28] Познат је одговор руског посланика у Бечу, од 25. марта исте године, у коме се саопштавало архимандриту Григорију да сва писма, која је носио руском посланику, пошаље у Беч, ако не може доћи. У том писму забрањивано је да са својим друговима проноси вести о Шћепану Малом као руском цару, напомињући да ће Црногорци, ако не буду веровали да је Шћепан Мали самозванац, изгубити руску заштиту.^[29] Вероватно да ово писмо делегати нису примили, јер су протерани из Земуна, и код Остружнице пребачени 12. фебруара у Шумадију.^[30] Архимандрит Авакум, обријавши браду и обукавши се у цивилно одело, под изговором да је грчки трговац, провукао се поново преко границе и дошао у Беч почетком 1768. године. Тамо се јавио руском посланику, коме је предао писмо од Шћепана Малог, и известио га о стању у Црној Гори.^[31] Русија је била 1768. године послала у Црну Гору Ђорђа Мерка, који је требало да преда Црногорцима царичину грамату и објасни им ко је Шћепан Мали. Овај је стигао до Котора, али му Млечани нису дали да иде на Цетиње, због чега се морао вратити натраг.^[32] Када је руски посланик био обавештен о овом неуспеху, решио се да пошаље у Црну гору архимандрита Авакума. Овај архимандрит, када је сазнао да Шћепан Мали није руски цар, врло радо је пристао да се врати у Црну Гору, да тамо обавести народ да га Шћепан Мали обмањује. По архимандриту Авакуму послана је царичина грамата, коју Мерке није могао предати. Осим тога, носио је он писмо руског посланика, упућено патријарху Василију и митрополиту Сави. Он их је саветовао да све учине са своје стране како би самозванца онемогућили у његовом раду; ако то ураде, обећавао је помоћ њима у Црној Гори, али ако не послушају савет, претио им је да ће Русија отказати сваку помоћ и заштиту Црној Гори. Архимандрит Авакум кренуо је на пут 13. августа 1768. Са собом је носио грамату.^[33]

Док је Шћепан Мали очекивао резултат мисије делегата, патријарх Василије био је на његовој страни, верујући даје он руски цар. У пролеће 1768. Паштровићи су били нешто љути на Шћепана Малог и на Црногорце. Патријарх им је писао у два маха. Он их је саветовао да не иступају противу Шћепана Малог, за кога је гарантовао да је у праву, и молио их је да одржавају мир са Црногорцима. Патријарх обавештава Паштровиће и о новостима у Брдима, о доласку појединих истакнутих људи брдских племена у Црну Гору, као и о другим стварима које су ови ради чути. Патријарх је такође наглашавао: "Ви никому не били никогда подани (...). Покажите бједној Србији вашу наклоност и ваше доброје повеленије и подајте сију надежду вашим одноземцом".^[34]

Турци су се прибојавали свега онога што се дешавало у Црној Гори, а нарочито их је узнемиравало присуство патријарха Василија и Шћепана Малог. Због тога су напали Црну Гору августа 1769. године, од Никшића, Подгорице и Плавнице. У то време су Млечићи држали затворену границу према Црној Гори. Иако је ситуација изгледала очајна, Црногорци су и овога пута достојанствено сачували своју српску националну и црквену слободу.^[35] У то време стигао је на границу и архимандрит Авакум. Он је покушао да пређе у Црну Гору, али му Млечићи нису дозволили. По наређењу руског посланика из Беча он је отишао у Венецију и тамо је руском представнику предао царичину грамату. Ту је сачекао Долгорукова, па је с њим пошао у Црну Гору, где је све време остао у његовој пратњи.^[36]

Долгоруков је стигао у Црну Гору августа 1769. године. Он је имао задатак да испита стање у Црној Гори и случај Шћепана Малог, као и то да изазове покрете у Албанији и Босни против Турака. Када је Долгоруков стигао у манастир Брчеле, тамо га је посетио патријарх Василије. У извештају Долгорукова за патријарха се каже: "Патријарх Василије, човек слабог здравља, средњег раста, у лицу жут, око 50 година. По тихом и уморном говору види се да је простосрдачан и прави калуђер". Ту је кнез разговарао "с њим на само (...). Кнез је разговарао са патријархом о околним хришћанским народима и о тврђавама турским, и посаветује му да напише посланицу свима босанским и албанским племенима, којима ће их као духовни старешина њихов позвати да се лате оружја против општег напријатеља." Патријарх је то и учинио. И кнез се обратио једним манифестом пограничним, брдским, албанским и приморским племенима, православним и римокатоличким, и позвао их да пошаљу своје представнике на савет и договор на Цетиње.^[37] Народни збор је био на Преображеније 6. августа. Том приликом "патријарх је послао по кнезу својеручну посланицу црногорском народу, у којој он, као духовни старешина, изобличава слепо мишљење Црногораца о Стјепану Малом." Јеромонах Теодосије прочитао је посланицу народу.^[38] Када је кнез саопштио народу ко је Шћепан Мали и када је читана царичина грамата, коју је био донео кнез, патријарх Василије учествовао је као прва личност на Цетињу, и он је једини био стално уз кнеза, јер тада нису били дошли на Цетиње митрополит Сава и владика Арсеније, "због привидне болести".^[39] Из млетачког извештаја сазнајемо о томе следеће: "Бје присутан патријарх печки, много цијењен у Црној Гори. Бискуп Сава болује".^[40] У то време нису били добри односи између патријарха Василија и митрополита Саве. Када је 14. септембра кнез предложио патријарху да служи "на празник Успенија Богородице", и овај "радо пристао (...), цетињски монаси с безобразном дрскошћу јаве кнезу да га они не примају за правог него за одлученог од Цркве архијереја и да неће допустити да служи".^[41] Да не би изазвао калуђере, патријарх је одустао од службе, а кнез сазнавши "за вражду и мрзост Саве на патријарха", а желећи да их измири, реши се да испита "узроке неслоге међу духовништвом". У том циљу послао је једног официра митрополиту Сави "да му представи како несугласице међу пастирима могу оставити штетних последица у народу". Овај официр је известио да је у старом митрополиту "нашао на непомирљиву злобу и мржњу на патријарха, с којом жели у гроб поћи. Страшним заклетвама клео се да није дао никакву наредбу цетињским монасима да не допусте патријарху служити, и, напослетку, желећи угодити кнезу, прима савете о помирењу и обећава их испунити. Али све је ово било привидно, лажно, притворно".^[42] Митрополит Сава био је тада "седамдесетогодишњи старац" и имао је 45 година архијерејске службе. "Дволичан је, лукав, глуп, злобан, неспособан, притворен, а најгоре је што је лаком на новце, па макар би то стало и народног крвопролића". Овако је описан овај митрополит у руском извештају.^[43]

Тек 21. августа дошао је митрополит Сава из Стањевића на Цетиње. Дочекан је при улазу у Манастир, где су га срели монаси. "Замољен да седне, провео је неко време у разговорима, па оде к патријарху, и с њим се помири. Не може се рећи да је ово помирење било искрено, јер подозрења митрополита да му патријарх не узме власт у народу изазвало је у њему непомирљиву мржњу, која ће се свршити његовом смрћу.^[44] После седам дана патријарх Василије и митрополит Сава посетили су кнеза Долгорукова, и неко време разговарали".^[45] Ускоро је једна група црногорских главара посетила кнеза и захтевала "да се изагна из цетињског манастира патријарх Василије ради спокојства митрополита Саве". За ово су главари били укорени и разишли су се кућама.^[46] Самовоља и непослушност тада су царовали у овом крају.^[47] Било је и таквих Црногораца који су претили кнезу и патријарху. "Патријарх Василије изагнан из својег отачаства, и са Српског престола, дошао је у Црну Гору надајући се наћи ту прибежиштва. Но Турци, желећи добити његову главу, понудили су Црногорцима неколико кеса новца".^[48] За новац нашла су се 24 издајника, који су се јавили патријарху и саопштили му да ће га предати Турцима. Он их је покушао одвратити од тога нечовечног дела, прво пастирским речима и проклетством, а после је са крстом пао на колена и са сузама молио да му поштеде "бедни живот". На крају му ништа није помогло, дао им је 54 дуката, само да га оставе на миру. Сутрадан је побегао у Маине, где се испред гониоца скрио код неке побожне особе.^[49] Када се патријарх поново вратио на Цетиње, не зна се. Познато је да је 9. октобра са Цетиња кренуо са кнезом, митрополитом Савом и осталом пратњом у Стањевиће. Кнежева намера била је да оде из Црне Горе.^[50] Ова намера чувана је у тајности да је не сазна митрополит Сава, јер су га Руси сматрали да је био млетачки шпијун. Пошто је он био непријатељски расположен према патријарху, коме је "немогуће било избећи или издају или убиство", ако остане и даље у Црној Гори, то је кнез предложио патријарху да пође са њим. Он је ово примио с благодарношћу, "тим пре што му је даље бављење претило очевидном смрћу".^[51] На путу до морске обале "болешљиви патријарх умало није умро". Обалу је напустио са кнезом 14. октобра.^[52]

Са кнезом Долгоруковим вратио се и архимандрит Авакум. Он је доцније отишао са руском флотом у Архипелаг, где је учествовао у бојевима, служећи као војни свештеник и преводилац на грчки и турски. Из руске службе хтео се вратити у Црну Гору, али тамо није могао да оде. Због тога, по одобрењу руске флоте, долази у септембру 1772. године у Русију.^[53] О његовом даљем животу и раду имамо мало података. Зна се да му је царица 1773. одредила плату од 300 рубаља месечно, а Синод му је дозволио да живи у ком жели манастиру у Москви. Нешто касније упућен је у манастир Богојављенски у Москви.^[54] У том граду посетио га је 1776. Теофан, јеромонах манастира Житомислића.^[55] Године 1785. био је архимандрит манастира донског у Москви.^[56] Идуће године стигли су у Москву пуномоћници манастира Крушедола, које је био послао архимандрит Стефан Стратимировић с братством, а које је био препоручио руски посланик у Бечу, да би примили неиздату помоћ Крушедолу из ранијих година. Њих је Стратимировић упутио да траже ту помоћ преко архимандрита Авакума.^[57]

Патријарх Василије налазио се 1770. године у Трсту, па је отуда отишао руском адмиралу Орлову, који се с флотом налазио у водама Јадранског мора. Он је 1771. написао један извештај за Русе, у коме је описао земљу и народ оних турских области које се граниче са Јадраном, или су дубље у унутрашњости Балкана.^[58] Црну Гору није убројио у те области. Он само спомиње да Црногорци живе слободно.^[59] Маја 1771. патријарх је био у Бечу. Отуда је отишао у Русију, јер се није могао вратити у Црну Гору, како сам каже: "В Черноју Гору не дајут Венецијане никому входити, колми паче мења, а на овај начин. Ашче мир учинитсја Бог зна што ће бити и от Черне Горе, да не пропадне и горе но во времја Милорадовића".^[60] Патријарх је умро у Русији 1772. године.^[61] Укопан је у цркви Александра Невског, и то до гроба митрополита Василија Петровића.^[62] Млечани нису добро гледали на боравак патријарха Василија у Црној Гори и старали су се да му дођу главе.^[63]

У време када је патријарх био у Црној Гори тамо је било врло тешко стање. Турци и Млечани притешњавали су тамошње становништво и његову слободу и захтевали да им се предају Долгоруков, патријарх и Шћепан Мали. Главари су се делимично били осилили. Поред митрополита Саве, који није био способан да управља народом,^[64] управљали су гувернадур^[65] и Шћепан Мали.^[66] Присутни патријарх често је свима њима ускраћивао власт, а доласком Долгорукова с пратњом^[67] настала је још виша пометња у управи. Ту је неку власт имао и владика Арсеније. Новац, муниција, коју је донео Долгоруков, читање грамате и сувишан број старешина изазвали су трвење међу Црногорцима. По Његошу, тада је на Цетињу долазио и неки "експеријус" патријарха цариградског. Црногорци су га ухватили на граници и довели на Цетиње.^[68] Тада је Црна Гора била препуна главара.

Присуство патријарха Василија није увек било по вољи митрополиту Сави, јер се бојао његовог угледа у народу па је зазирао да му не преотме власт, иако овај није то ни покушао. Осим тога бојао се одмазде од стране Турака и Млечана због патријарховог присуства у Црној Гори. Нетрпељивост митрополита Саве појављивала се с времена на време, али он није оспоравао патријарху Право патријарашке власти. Митрополит је само чувао своја епархијска права, у која по канонима није имао право да се меша ни патријарх.^[69] Испад цетињских калуђера не може се узимати у обзир, јер се зна да је патријарх за све време био поштован и признаван за законитог патријарха и поглавара Пећке патријаршије.^[70] Шћепан Мали појавио се с циљем да преузме световну власт у Црној Гори и сањао је о ослобођењу Србије. И о његовој глави радили су Турци и Млечићи. И због тога се прибојавао митрополит Сава. Он је очекивао напад Турака и Млечића. Патријарх Василије је извесно време помагао Шћепана Малог. Тада су неки Црногорци и Приморци били уз митрополита Саву, а други уз патријарха и Шћепана Малог. Било је и таквих који су служили непријатељима. У таквој ситуацији патријарху није било лако да остане у Црној Гори, тим пре што је био и болестан. У нади да ће се поново вратити, чим добије помоћ од Руса, и ослободити пећки престо, патријарх Василије је напустио Црну Гору.

2. Митрополит Сава моли Русе да помогну Србима да успоставе редовно стање у Пећкој патријаршији

Митрополит Сава писао је 26. фебруара 1776. године митрополиту московском Платону, познатом догматичару, проповеднику и црквеном историчару у Русији крајем XVIII и почетком XIX века. О слави овога митрополита знао је и митрополит Сава. Он је наглашавао да је познато у свој Европи старање митрополита о Цркви и православљу. И то га је побудило да му пише о народу "славено-сербском", који се налазио под тешким и неподношљивим турским ропством, и то не само од своје стране но "от всјех архиереов", тј. од самоковског, штипског, скопског, новопазарског, нишког, жичког, београдског, босанског и херцеговачког, који су били изгнани из својих епархија, тако да српске епархије нису имале Србе за епископе. Дакле, из писма сазнајемо како је цариградски патријарх са својим Синодом протерао све епископе Србе и на њихова места довео Грке, а по православним правилима апостола и св. отаца није имао право да се меша у ствари Српске цркве, којој је Св. Сава српски издејствовао самосталност. Због тог поступка Грка, поменути архијереји молили су, с митрополитом Савом на челу, да Руски синод "ради јединоверија и јединојазичија и јединокровија с нами" подигне престо Пећке патријаршије, која је од стране Грка лишена права неправедном одлуком. Српски архијереји су такође молили царицу Катарину II да их помогне. "Заступи нас при Портје, что Греки не би мјешалис у сербски национ, тим нас вјечно одолжиш", наглашавало се у писму. Обраћајући се митрополиту Платону тамо је писано: "Јеже ли Б(о)г возгл(а)гољет во сердци јеја величанств освободит од Греков престол Сербској архиеп(с)копијпећкој, тој имјејет у вашој империји архимандритс(вјата)го патријарха Василија Беркића, которој прошлија рати избјегли в Росију, а бл(а)жењејшиј патријарха окончилсја. Он, архимандрит Авакум, годан будет за престол сербских бит архиеп(иск)оп, вси сербскиј архијереји јего примут с радостију, да знајет турецки јазик и греческиј он, природниј Сербин да знајет" да под Руски синод буде Српска црква и да се српски архиепископ поставља по његовој сагласности, или ако буде потребно да буде рускиархијереј архијепископ пећки, "по једнокровију и једнојазичију",-и на то се пристајало. Тамо се наглашавало да би Русија у време ратова имала корист од српског народа. Писмо је писао митрополит Сава, како сам каже, у име свих епископа. Он каже: "Мње в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој влалсти наподлежашчему својими черногорскими народи". На крају, митрополит је обећао, ако Руси ослободе Србе од Грка, да ће за све то платити Русији српски народ својом крвљу, "што јест најдражајше".^[71]

Познато је да је рат Русије противу Турака, у коме је учествовала и Црна Гора узнемиравајући непријатеља на својим границама, трајао од 1768. до 1774. године. Русија је на крају принудила Турску да тражи мир. Том приликом Турска је признала право Русији да буде покровитељица хришћанске вере и цркве у турским областима.^[72] Ово је морало охрабрити Србе, па су отада полагали више наде у руску помоћ. Зна се да је митрополит Сава 1756. молио Русе да заштите Хиландар од покушаја Грка да га преотму од Срба. Вероватно да ово није једини случај када он интервенише у одбрану Српске цркве. Његова интервенција у одбрану Хиландара значајна је управо зато што је било насилног разарања организације Пећке патријаршије 1766. године, у време када су сеГрци отимали о Престо Пећке патријаршије, тј. када се припремало увођење незаконитог стања у овој Цркви. Можда у време ове интервенције није ни било патријарха на пећком престолу, јер се то никако не може проверити.^[73] Ако је тачно да тада није било патријарха, а оно изгледа врло вероватно, јасно је да су и овога пута Срби нашли митрополита Саву за најподеснијег архијереја који је могао општити с Русијом, јер је био у слободној национално — црквеној епархији Пећке патријаршије која је била ван домашаја Турака и Грка. Из истих разлога мора да су Срби тражили да митрополит Сава интервенише код Руса и 1767. године, како би се успоставила власт у Пећкој патријаршији. Митрополит Сава молио је у име "всјех архиереов славено-српских", који су били настрадали, па их наводи девет по епархијама, али не и по именима. Питање је да ли су сви ти епископи били тада живи и да ли су они молили митрополита Саву да у име њих пише. То питање покушавано је да се реши,^[74] али без успеха. На њега је тешко дати правилан одговор и доказати га. Може се само нагађати и то помоћу претпоставки. Највероватније је да је активност српских црквених људи у земљи, као и оних који су били у Русији, покренула старог митрополита Саву, да пише Русима. Не може се веровати да је архимандрит Авакумскрштених руку седео у Москви. Мора да је и он, за кога је такође знао и Стратимировић, давао неку иницијативу митрополиту Сави, са којим је вероватно одржавао везу, јер видимо да га митрополит у писму предлаже за кандидата на Пећки престо, и то као архимандрита почившег патријарха Василија. Без обзира који су српски архијереји били и колико је њих било који су молили, а сам митрополит Сава могао је интервенисати у име оних епархија чији су епископи страдали, макар са њима у томе моменту и немао везу. Значајно је да је он интервенисао за целу Српску цркву, а то је имао право сваки српски епископ а тим пре митрополит Сава који није над собом признавао ни Турску ни Цариградску патријаршијску власт.

Није познато да ли су Руси што предузимали по овоме питању и сва је прилика да митрополит Платон није узимао ову молбу у поступак.

Због владавине Шћепана Малог у Црној Гори "руска заштита" је ослабила. Црногорци, налазећи се у тешкој ситуацији, морали су тражити помоћ на другој страни. Решено је да се ослоне на Аустрију. Изасланство, које је било састављено од гувернадура Радоњића, првог сердара Ивана Петровића и архимандрита Петра Петровића, покушало је да прво у Русији нађе разумевање за помоћ, али то је било без успеха. На повратном путу кроз Беч 1779. године то изасланство је предузело преговоре са аустријским властима да би Аустрија помогла Црну Гору у борби против Турака. Гувернадур Радоњић је још 1777. послао Николу Марковића, аустријског услужника, да сондира терен. Марковић није успео у својој мисији.^[75] Сада је наново поведена акција за помоћ Аустрије. Ово изасланство поднело је цару "Погодбе" на основу којих је тражило помоћ. Тачка XI тих "Погодби" гласила је "Желимо да митрополит црногорски зависи од пећког Патријарха у Србији. Када садашњи митрополит умре, пристајемо засад да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају гувернадур, потчињени главари и цео народ црногорски; али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ".^[76]

Ово не треба коментарисати, тим пре што се зна да је тада Црна Гора била у врло тешкој ситуацији, па ипак је остала на позицији националног српског јединства и светосавског црквеног јединства на канонској основи.

3. Супротстављање Руском синоду да се меша у послове Епископије Црне Горе

Пошто је патријарх Арсеније III, због учешћа у рату аустријско-турском са делом српског народа морао прећи преко Саве 1690. године, Турци су идуће године довели на пећки престо Грка за патријарха. Док су била два патријарха (1691—1706), тј. док није умро патријарх Арсеније III митрополит Црне Горе признавали су власт само законитог патријарха Арсенија III. Године 1692. "повељенијем" патријарха Арсенија III посвећен је у Херцеговини Сава Очинић за епископа који је признавао власт овог патријарха.^[77] Сам патријарх Арсеније III посветио је Данила Петровића у Сечују 1700, који је наследио Саву Очинића.^[78]

После владике Данила наследио га је синовац Сава Петровић, кога је био српски патријарх Мојсеј, још кад је долазио у Црну Гору 1719. хиротонисао за архијереја, а пошто је умро 1782. ускоро је изабран за наследника архимандрит Петар Петровић. Овај је отишао у Сремске Карловце, где је у канонској Српској цркви хиротонисан 13. октобра 1784.^[79] Митрополит Петар I наставио је да чува постојеће право Епископије Црне Горе као дела Пећке Патријаршије.^[80] Зна се чак да је 25. фебруара 1802. године молио Русе да приме Црногорце за држављане своје земље.^[81] Ово је он желео на добровољној бази да се решава, али када су Руси иступили противу њега и покушали да нарушавају канонске норме, он је одбио све покушаје да се мешају у послове његове епархије. У јесен 1803. године био је митрополит Петар I оклеветан код цара Александра I. Оптуживан је да ће продати Црну Гору Француској, тј. сарађивати са Наполеоном када се овај спремао да нападне Русију. Због тога је цар послао у Црну Гору генерала графа Марка Ивелића, а Црногорцима и Брђанима грамату. Цар је предочавао каквим путем би требало да иду Црногорци и Брђани да би сачували слободу.^[82] Руски синод био је оштрији у поруци Црногорцима. Он је прво нагласио да је слао Црногорцима и Брђанима св.миро, антиминсе, књиге, одежде и друге ствари. Међутим, све ово, како је Синод тврдио, ишло је "у туђе руке". Народ од овог ништа није примио, јер се деца не крштавају, у црквама се не служи, манастири су опустели, не поучава се народ итд., па је постала опасност за цркву. Због свега овога нашао се Руски синод позваним да "за учињена зла и опачила" окриви митрополита Петра I. Отуда је Синод, по царевој наредби, позвао митрополита да се пред синодским судом оправдава или покаје. У случају да ово не учини, запрећено му је да ће бити лишен чина и одлучен од цркве, а Црногорцима и Брђанима предложено да изаберу другог пастира, кога би послали у Петроград да се хиротонише, јер непослушношћу би се доказала кривица учињена против вере и отаџбине. Када је Ивелић дошао у Котор, почео је проносити вести како ће он митрополита Петра I ухватити и послати у Сибир, а народу је разаслао писмо од Синода, у коме се митрополит оптужује. Када су главари за ово сазнали, окупе се на Цетињу јула 1804. године и одговоре руском делегату и руском цару. У одговору су они нагласили да се Руски синод ослања "само на клеветања", која шире непријатељи митрополита Петра I. Када су истакли да Руски синод нема право над архијерејима који нису њему потчињени, писали су и то: "Пошто је Српско царство пало, ми смо се од силних непријатеља христијанства склонили у ове горе и у њима населили, не зависећи ни од кога, само што смо слушали настављенија и покоравали се власти наших митрополита, који су нас научили бранити православну вјеру и своју слободу". Сам митрополит Петар I има заслуге што нас због неслоге, нису Турци покорили. Руски синод не може лако знати наше стање и тешкоће. Али, кад Руски синод гледа на ствари код нас тако, зашто у садашњем времену не скрене пажњу "на христијане у турској Србији, гдје Турци немилице истребљују христијанство и архијереје божије кољу мачем?" Тамо треба помоћ: "По свој прилици није познато Руском синоду, да је народ србски православни имао свог патријарха, коме су србски архијереји били подвластни све до 1769. године, а тада, пошто је запламтео рат између Отоманске и Руског царства, патријарх сербски и света Илирика Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од предстојаше му погибељи, пређе у Русију и у Петрограду представи се, на којем се и пресјекла битност славено-сербски Патријараха, а Столица Пећке Патријаршије и данас је упражњена; по томе, дакле, наш господин митрополит остао је сам за себе у овдашњој цркви, независан ни од какве власти ". Ми нисмо чули да Руски синод има каква права над српским народом. Црногорци и Брђани нису руски поданици, него само стоје под "моралним покровитељством" Русије, и то су само због "једнакости вјере и племена" привржени руском двору. Поред тога, своју слободу неће никаквој сили предати. "До сад наше архијереје није нико вукао Руском синоду на одговор, па и овог нашег архиепископа нећемо пустити, да ико над њим триумфира и да мусуди. Кад би он у чему преступио и био крив, као што је неправедно оклеветан, ми бисмо сами могли му судити, не као архијереју, него најпростијему грађанину међу нама;јер ми народ црногорски за овај чин изабрали смо њега, а да буде за архијереје посвећен, не бивши тад у Србији патријарха, послали смо га к православном митрополиту, који је саборно с другим епископима и посветио и предао му врховно пастирство над нама. Ми би смо могли, кад би он тога чина недостојан био, сбацити га па изабрати другог достојнијег, представити га гдје треба". Тако су оштро писали главари. Они су у писму руском цару нагласили и да је Ивелић свему томе крив, јер је јавно претио митрополиту хапшењем. Они су писали цару и то: "Наш архипастир није заслужио, да би у његовом делу и собственој независности могао ико с њим тако тирански поступати, јер док смо год ми живи никаква човјечија сила није у стању њему такова безчестија учинити. Наш митрополит није нигде био под заповједи Руског синода, него смо под покровитељством вашег императорског величанства, и то под моралним покровитељством (...). Св. Синод нема никаква права заповједати над оним архијерејима који су изван Русије, па зато и с нашим архипастиром никаква посла нејма".^[83]

Ова оптужба противу митрополита Петра I потекла је од Руса, који су имали обавештења да је митрополит био почео скретање у политици ка Француској. У томе је било истине, јер како је почетком XIX века био запостављен митрополит од стране Руса, верујући да ће Француска напустити Турску, овај митрополит, вођен вишим интересима своје земље можда је једно време помишљао да користи понуђену француску помоћ, како би се ослободио од Турака. Руси су му то у грех уписали. Неспоразум са њима трајао је од 1803. до 1805. године. Руси су на крају загладили ову ствар, јер их је на то принудила ратна ситуација, и отуда је била она сарадња Црногораца и Руса у Боки, када су заједнички водили борбу противу Француза.^[84] Руски синод није са своје стране више покушавао да напада митрополита Петра I, а руски цар му је 1806. године послао на поклон "бели клобук с духовним крстом алмазами украшеним", у знак захвалности за учествовање у борбама у Боки.^[85]

4. План о ослобођењу од Турака и успостављању редовног стања у Пећкој патријаршији са Његошем на челу

У првој половини XIX века водила се тешка борба за ослобођење од Турака Срба и њихове Цркве. У то време појављују се тежње да владика Црне Горе дође на Пећки престо. Још је пивски архимандрит Арсеније Гаговић, сарадник митрополита Петра I и тршћанских Срба, бавећи се у Русији, сугерирао Русима да помогну Србе у борби за национално-црквено ослобођење.^[86] Карловачки митрополит, с којим је био у вези архимандрит Арсеније, у једном меморандуму, упућеном руском цару 1804. најлепше је изложио шта би требало урадити да би се успоставила славено-српска царевина на Балкану. Цар Александар, у својој акцији на Балкану, скренуо је пажњу на Црну Гору што се види из његове грамате од 26. октобра 1803. године, упућене главарима црногорским и брдским славено-српских области.^[87] Његов министар спољних послова Пољак кнез Адам Чарториски, бранећи Црну Гору на дипломатском пољу, истицао је њен значај на Балкану.^[88] Он је предвиђао да ће се Турска распасти, чија ће последица бити уједињење балканских хришћана.^[89] Пошто се Чарториски упознао са Стратимировићевим меморандумом, указивао је на улогу Црне Горе и њеног митрополита у акцији за ослобођење и уједињење Јужних Словена на Балкану. Због тога је тражио да руска влада поклони што већу пажњу значајном раду митрополита Петра I. На Балкану "све словенске земље, изгледа, ујединиће се под заставом митрополита црногорског", писао је он 1806. у једном извештају руској влади.^[90] Апел Чарторинског није примљен како треба. Сам митрополит Петар с народом предложио је Русима један план о формирању "Славено-сербскога царства". Према томе плану требало је присајединити Црној Гори Подгорицу, Спуж и Жабљак, Боку, Херцеговину, Дубровник и Далмацију. Од тих области требало је да се образује царевина. Предвиђала се у тој царевини и митрополија славено-српске царевине, на чијем би челу био митрополит Петар I. Предвиђало се још места и за три епископа. И то у Задру за Далмацију, у Требињу за Херцеговину и у Котору за митрополитовог намесника.^[91] И ова сугестија митрополита Петра I није наишла на разумевање у Петрограду.^[92] Мир у Тилзиту 1807. између Наполеона и Александра I довео је Французе у Боку. Тим је осуђен план митрополита Петра I о стварању једне државе, у којој би била и повећана област епископа Црне Горе.^[93]

Када су Французи завладали Далмацијом, желели су да ступе у ближе односе с митрополитом Петром I. Њихов управник Далмације Дандоло понудио је митрополиту Петру I Далмацију на духовну управу с титулом "патријарха свега српског народа или целог Илирика", за што би добијао плату од 20.000франака, али под условом да престане сарађивати с Русијом и да прими француски протекторат. Митрополит је одбио ову понуду с изговором да се боји да не би епархија Црне Горе временом потпала под власт римског папе. О оваквом држању митрополита Петра I обавештен је Наполеон.^[94] Одмах после тога Французи почињу да раде на осамостаљењу православне цркве у Далмацији и Боки.^[95] Тиме је отпочела акција на ускраћивању права јурисдикције Епархије Црне Горе у Приморју. Тако је после 1810. године, са изузетком неко време 1813. и 1814. када су биле Црна Гора и Бока уједињене, ова епархија имала своје јурисдикционо право само над манастирима Маинама и Стањевићима, док и они нису уступљени Аустријанцима за време прве деценије Његошеве владавине, само да би се издејствовало од Аустрије међусобно признање и постављање границе без учешћа Турске. Отуда Епархија Црне Горе почиње да се све више шири у правцу Брда и оближњим херцеговачким племенима, која су на Црну Гору гледала као на водећу, у том делу, српску покрајину. На томе је Његош нарочито врло живо радио. Док је митрополит Петар I више гледао на Приморје, дотле је Његош више гледао на Шумадију и тамо тражио ослонац у борби за ослобођење.

После смрти Петра I 1830. наследио га је Његош. Он је, због непријатељског држања Аустрије према Црној Гори, затражио да га рашко-призренски митрополит Антоније (1830 -1836), на граници Црне Горе, на Кому, рукоположи у чин јеромонаха и произведе за архимандрита.^[96] Тако је он био произведен 31. јануара 1831. године.^[97] Манастир Ком, стара српска задужбина у којој су се сахрањивали истакнути Црнојевићи, био је под јурисдикцијом самог Његоша, и овај додир с рашко-призренским митрополитом није ничим нарушен углед Епархије Црне Горе, јер није ништа изгубила од својих канонских права, којеје имала као једна од епархија Пећке патријаршије. Овде је Његош одлучивао, и није ни најмањи неки уступак учинио на штету Епархије Црне Горе и њене припадности Пећкој патријаршији, нити му је тада ко тражио да призна, уступи или да се нечега одрекне.

У то време није било епископа у Епархији Црне Горе, па зато није било никог ко би рукополагао кандидате у свештенике. У пролеће 1832. рашко-призренски митрополит, који је произвео Његоша за архимандрита, походио је Србију. Он се тада у Крагујевцу састао са ужичким епископом Никифором, коме је могао причати о томе како је текло производство Његошево, као и о стању у Епископији у Црној Гори. И, после тога, лети исте године, епископ Никифор нешто се завадио с кнезом Милошем, и, ако је то тачно, побегне у Црну Гору, где је 19. октобра већ стигао на Цетиње, али се вратио крајем маја 1833, јер је кнез Милош послао Симу Милутиновића, Његошевог учитеља, да га доведе. Наводно, уз помоћ Његошеве интервенције и Симе Милутиновића, епископ Никифор измирио се с кнезом.

Док је епископ Никифор боравио у Црној Гори рукоположио је више свештеника из Црне Горе и Боке Которске. Са Његошем се пео и на Ловћен, на Ђурђевдан 1833, пред одлазак за Србију, и за успомену добио је на поклон од Његоша Вукову Даницу из 1826, у којој је Вук објавио свој опис овчарско-кабларских манастира. Том приликом написао му је посвету: "Добром христијанину г-д преосвећеном ужичком еп. Никифору, о Ђурђевудне, На Ловћену, љета 1833", па је место потписа написао следеће стихове:

"Име ми је вјерољуб,
презиме ми родољуб.
Црну Гору, родну груду
камен паше одасвуда.
Српски пишем и зборим
сваком громко говорим:
народности ми србинска,
ум и душа славјанска."

Испод ове Његошеве посвете епископ Никифор је дописао:

"Ко се попо на вр Ловћена
нек пребива онђена.
С Његошем се туне ближе неба
и сунца које нам свима треба."^[98]

Ако се узме у обзир да је митрополит рашко-призренски на Кому произвео Његоша за архимандрита, а затим долазио у Крагујевац и разговарао са кнезом Милошем и са епископом Никифором, одлазак овог последњег може се, с вероватношћу, претпостављати да је све то било у договору с кнезом Милошем како би се младом Његошу помогло у почетку његове владавине док не добије хиротонију. Ко познаје тадашње стање српског народа и начин владавине кнеза Милоша може се ово прихватити за истинито.

По одласку епископа Никифора, Његош је отишао у Русију где је у Петрограду 6. августа 1833. био хиротонисан. Од тада његови наследници су одлазили у Русију да се тамо хиротонишу.

Несумњиво је Његош од свога стрица, митрополита Петра I, слушао о настојањима Срба да се ослободе и уједине и да владика Црне Горе дође на Престо пећки, јер се зна да је на томе и сам радио. Овде ваља нагласити да је он био у дослуху и сарадњи и са онима који су припремали устанак у Шумадији, и зато је пре 10. јануара 1804, поручио архимандриту Данилу Кажанегри у Дечанима, да чува Светога краља и старине, а ако не може да их преко Васојевића склони у Црну Гору, пошто се припрема устанак, а пошто је Карађорђе освојио Београд, и наставио борбу да се споји са Црном Гором, спевао је песму о ратовању под Карађорђем. Осим тога, он је 29. јуна 1829. кнезу Милошу тврдио: "Доказатељством свега служи важности ове стране, да од времена изгу6љења србског царства, између свијех честицах србског народа једна се је Црна Гора нашла, која је до данас уздржала в цјелости глас, слободу и вјеру христијанску".^[99] Све ово сведочи да су у Црној Гори борбене снаге, националне и црквене, радиле на обнављању српске државе и повраћењу редовног стања у Пећкој патријаршији. И секретар Петра I, а Његошев учитељ, Сима Милутиновић нарочито је истицао владику Црне Горе, као "намесника Саве Светитеља", који жели да умре тамо где је "живео Саво србскиј".^[100]

Пољска емиграција, с кнезом Чарториским на челу, који је био напустио политику сарадње с Русима и прешао у Париз, живо је водила политичку акцију на Балкану у последњој десетини прве половине прошлог века с циљем да ослободи свој народ. Њихов агент у Београду, Фрања Зах пред полазак на своју дужност изложио је своме шефу план своје мисије на Балкану. Он је 21. марта 1843. писао кнезу Чарториском: "Пошто је поглавица православне цркве, коме припадају скоро сви Словени у Турској, цариградски патријарх, то би требало пренети отуда верски центар. Почаст црквеног поглавара требало би дати владици Црне Горе. Та почаст одговарала би интересима православних Словена у Турској, и морала би се допасти владици, као човеку, културном, мудром и жељном великих ствари, знајући још да никад као вођа Црногораца неће моћи решавати питања Словена у Турској. Сами Црногорци би се лакше сјединили са Србијом, видећи и свога владику на челу заједничке цркве (...). Ако би се успело, да се владика увери у то да ће постати митрополит Србије и неколико других крајева словенских, то би било средство помоћу кога би се придобио" за сарадњу. По доласку у Београд Зах је скренуо пажњу београдској влади да у националном раду води рачуна о Црној Гори и владици њеном.

Сам кнез Чарториски саветовао је да Србија направи план по коме би радила на ослобођењу и уједињењу. То је урадио Зах када је дошао у Србију. Илија Гарашанин учинио је у том плану неке измене, изостављања и допуне. По овом измењеном плану, познатом код нас под именом "Начертаније", влада Србије је водила пропаганду српску и југословенску. Плански је рађено на ослобођењу и уједињењу. "Црногорски владика Петар II обавештен је о овом плану. Послано му је хиљаду дуката и обречено прво место међу црквеним великодостојницима на ослобођењу. Он је на то пристао и обрекао помагати да се план изврши". Још 1831. године у Босни био је јачи покрет међу католицима да се отцепе од папе и признају "за поглавара црквеног или патријарха цариградског или владику црногорског". Мора да је и ова појава била у вези са општим планом рада на ослобођењу и уједињењу. У Београду је истицано 1847.да је Цетињска епархија саставни део Пећке патријаршије. Овим се вероватно припремало јавно мњење за извођење плана по питању Његошева доласка на пећки престо^[101]

Београдска влада упутила је 1848. на Цетиње Матију Бана "народним послом"^[102] Он је Његоша упознао са планом о том послу. Осим тога, Његош је тада био упознат и са једним конкретним планом, који је био тек састављен. Из тога плана виде се његове главне основе. Тамо се каже да су Срби и Хрвати, као најсвеснији међу Јужним Словенима, направили своје основе за вођење политике убудуће, по којима су се обавезали, да према могућностима раде на ослобођењу и уједињењу. Главније основе у том плану су:

1. федерација је основ за све Словене;
2. Југословени ће имати своју заједничку државу, с једним владаром;
3. Југословени се деле на три племена, и то на српско, хрватско и бугарско;
4. свако племе имаће потпуну аутономију, свој сабор, управљање својим фондовима, установама, црквом;
5. уз владаоца биће влада у коју ће улазити најспособнији људи из свих племена;
6. у законодавној скупштини биће подједнак број представника;
7. свако племе просвећиваће свој народ у свом наречју, али за општу администрацију и већу књижевност прима се српски језик са ћирилицом;
8. "црква источна и западна једнаке ће бити";
9. одређују се границе хрватског племена;
10. одређују се границе српског племена;
11. одређују се границе бугарског племена, и
12. у пропаганди племена ће се помагати, итд. На крају се подвлачи да ће се чувати етнографска имена, али сва племена скупа зваће се само Југословени, а њихова држава Југославија.^[103]

Кад се Његош упознао са овим планом, пристао је на све, али је додао: "Треба најпре да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним". Да је Његош заиста и тада сањао да седне на Престо Светог Саве сведочи његово писмо Стевану Книћанину 1849, писано на Савиндан, на дан добијања аутокефалије Српске православне цркве, када је Книћанину послао Обилића медаљу; зато што је оправдао "име војника Душанових и Карађорђевих". Његош није доживео ослобођење свога народа и Пећке патријаршије. Он је умро у нади да ће дело ослобођења српског народа извести Кнежевина Србија, јер говораше он Бану 1850. године: "Србија је матица Српства, без њеникад ништа".^[104]

После Његошеве смрти 1851. искрсло је питање где ће се хиротонисати његов наследник, архимандрит Никанор Ивановић. Године 1853. вођени су преговори да би се хиротонисао у Сремским Карловцима. Том приликом патријарх Јосиф Рајачић изјавио је спремност да га хиротонише, али с тим да се прво та ствар уреди дипломатским преговорима између надлежних власти. Своје право да хиротонише владику Црне Горе оправдавао је својим, како каже канонским правом на Епархију у Црној Гори и епархије у Турској,јер су то прво пренели са собом пећки патријарси у Аустрији.^[105] Шездесетих година прошлог века, у време када је било покренуто питање оснивања Бугарске цркве, српска дипломатија у Цариграду заподела је питање обнове Пећке патријаршије. Под притиском руске дипломатије она је одустала од својих захтева док се реши бугарско питање.^[106] Пошто је Аустро-Угарска, на основу Берлинског уговора из 1878. године, окупирала Босну и Херцеговину, настало је питање положаја православне сарајевске митрополије. Говорило се и писало, да ова митрополија треба да потпадне под власт Карловачке митрополије, као наследнице Пећке патријаршије. Ово гледиште подржавали су истакнути српски јавни и научни радници. Од њих су се истицали др Михаило Полит, др Паја Јанковић, др Емилијан Радић и др Никодим Милаш. Полит је 1879. године у сабору у Пешти истакао значај овог гледишта.^[107] Те године Радић подржава исто то гледиште у књижици коју је посветио том питању, издатој у Прагу.^[108] Са њиховим гледиштем солидарисао се и Јанковић у својим чланцима 1882. године.^[109] Идуће године ово питање је ватрено претресано у домаћој штампи.^[110] То је било поводом објаве писма Стојана Новаковића упућеног карловачком митрополиту, у ком га је молио да хиротонише Теодосија Мраовића, којом приликом се обраћао Карловачкој митрополији, како Новаковић наглашава, као наследници "оне Цркве коју је још Св. Сава установио."^[111] На крају појавио се и Милаш са својим мишљењем. И он је покушавао са канонског гледишта да оправда мишљење свих оних који су гледали на Карловачку митрополију као наследницу Пећке патријаршије. Он је са њима сматрао да Сарајевску митрополију треба потчинити Карловачкој митрополији.^[112] Године 1885. појавила су се два богослова-историчара који су расправљали питање наследства Пећке патријаршије. Нићифор Дучић у приказу радова Милаша и Радића, пошто је њихово гледиште одбацио као погрешно, заступао је мишљење да историјско и канонско право на наследство има само Српска црква у Краљевини Србији.^[113] Димитрије Руварац такође посвећује томе питању читаву расправу. И он је био мишљења да архиепископ и митрополит београдски буде наследник пећког патријарха.^[114] Када се 1896. пронео глас да ће Александар Обреновић ићи у посету султану, мислило се да ће бити у Цариграду признато право наследства пећког патријарха београдском митрополиту. Ђура Вукичевић био је противу таквог признања. Он је тада сматрао да се у томе моменту о успостављању Пећке патријаршије не може озбиљно ни мислити.^[115] Те године било је постављено питање председнику владе и министру спољних послова Стојану Новаковићу да ли се може обновити Пећка патријаршија за оне Србе који су под Турцима. Овај је својим одговором уверавао да се при решавању тога питања мора водити рачуна и о Цариградској цркви.^[116] Исте као и идуће, године Дучић је писао о српском црквеном и националном проблему, где је доказивао да је Пећка патријаршија незаконито укинута.^[117] Ђура Вукичевић је 1904. године покушао да расправи питања: 1. да ли је Пећка патријаршија канонски укинута 1766? и 2. Ко је наследник Пећке патријаршије? И он је тада тврдио да је Пећка патријаршија неканонски укинута 1766. године^[118] Пошто је дошао до овога закључка, наставио је са доказивањем како се водила борба противу насиља Грка у овој Патријаршији. Ову борбу је сасвим издржала Епископија Црне Горе у којој се сачувао "црквено-правни континуитет и традиција Српске пећке патријаршије", и то благодарећи томе што је Црна Гора успела да се одржи као независна земља. Вукичевић наглашава да Црна Гора није потпадала под власт Турака и зато ни црква у томе крају није потпадала под Цариградску патријаршију. Отуда је закључено да је Епархија Црне Горе једини наследник Пећке патријаршије.^[119] Ово Вукичевићево гледиште запажено је од стране Јована Радонића и Јована Томића.^[120] О томе гледишту писао је и Димитрије Руварац. Он му је посветио једну расправицу. У њој је Руварац побијао Вукичевићеве закључке и ревидирајући своје раније мишљење поставио је ново, а то је да карловачки митрополит, који је 1848. године проглашен патријархом, иако није наследник пећког патријарха, има највеће право на титулу патријарха српског.^[121]

Политички моменти и националне аспирације утицали су на писце, иако су били сви Срби и добри патриоти, и отуда је разлика у мишљењима по питању насљедства Пећке патријаршије, јер које, по мом мишљењу, било је погрешно постављено. Јер аутокефалија се не наслеђује. Она се добија или успоставља поремећено у њој редовно стање, које неки називају обновљење, што је такође погрешно. У овом случају, пошто Пећка патријаршија није канонски укидана; потребно је било повратити у њој ред, тј. довести српске епископе на оном терену који је припадао њој пре насилног почињавања Цариградској патријаршији, са седиштем у Пећи.

^[1] Н. Милаш, Канонично начело православне цркве при разређивању црквених власти. К питању о јерархичком положају Сарајевске митрополије, Задар 1884, 13. То гледиште заступао је и Дучић (Васељенска патријаршија и српско црквено питање, Београд 1897, 11, 35).

^[2] Ђура Вукичевић, Да ли се српска Пећка патријаршија год. 1766. канонички укинула и коначно угасила и ко јој је црквеноправни наследник? Нови Сад 1904, 15-19; Д. Руварац, О укинућу Пећке патријаршије и њеном наслеђу, Срем. Карловци 1904 (из "Српског Сиона" 1904).

^[3] Др Ђоко М. Слијепчевић, Укидање Пећке патријаршије 1766, Београд 1939 (из "Богословља"), 52.

^[4] Рад. М. Грујић, Седам писама пећког патријарха Василија Бркића, Споменик СКА, 51, 1913, 83-84.

^[5] И. С. Јастребов, Подаци за историју Српске цркве, Београд 1879,20-21.

^[6] Исти, 21.

^[7] Д. Милаковић, Историја Црне Горе, Задар 1856, 231; Живојин Јовичић, Писмо писано митрополитом црногорским Савом митрополиту Платону 1776. год. фебруара 26, Гласник СУД, 22.1867,359, Цариградски патријарх тврдио је 1798, да његова црква црногорског архијереја "не разлучајет от прочих вијерних собратијев својих архијереов", иако "сија није била обикла писати му до тада" (Записи, Цетиње, 21, 1939, 244).

^[8] Др Љубомир Дурковић-Јакшић, Покушај црквене конференције у Нишу 1761, да потврди патријарха Гаврила III на Пећки престо, Зборник Прав. богословског факултета 2, 1951, 135-138.

^[9] Гласник СУД 6, 1854, 46;"Споменик СКА, 10, 1891, 44.

^[10] Др В. Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија у XVIII веку, Београд 1912, 50.

^[11] Дурковић-Јакшић, Покушај црквене конференције у Нишу, 135-138.

^[12] Арх. Авакум је тврдио да је патријарх Василије био у затвору две године и седам месеци (Споменик СКА, 22, 1893, 31). Међутим сам патријарх Василије каже да је био две године (исто, 51, 1913, 84).То исто тврди патријархов јеромонах Пајсије (Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд 1925, III, 166). Према тврђењу др Глигора Станојевића, патријарх је добио од млетачког конзула на Кипру и надбискупа Масарека препоруку са којом је напустио Кипар. Први документ нема датума па се не може одредити време када је то било. Из извештаја конзула патријарх се налазио у тврђави Фамагуста од маја 1764. године. Овај конзул тврди да је патријарх ослобођен заточења благодарећи заузимању француског конзула с тим да патријарх иде у Рим. Препорука над6искупа Матије Масарека издата је у Јањеву 25. октобра 1766. године. То би значило да је патријарх напустио Кипар средином ове године. Масерек је препоручио патријарха наводно што се ничим није замерио римокатолицима.
"Патријарх Василије дошао је у Куче по свој прилици у току љета 1767", констатује Станојевић. Одатле је упутио 6. августа писмо митрополиту карловачком и осталим српским владикама. У томе писму наводи да су га Грци оклеветали код Турака, због чега су га и скинули са Трона пећког патријарха и заточили на Кипру, где је остао две године. То се све догодило до краја 1764. године. Према томе, ово би се слагало са његовим тврђењем даје остао на Кипру две и по године. Даље, патријарх је истицао да је успео 1766. да се ослободи заточења идеје покушао да се врати у Пећ на Патријаршијски престо и да је у том циљу ишао и у Цариград. У томе подухвату није имао успеха, али му је у том место саветовано да иде у Црну Гору. На крају, патријарх је препоручивао митрополиту и осталим епископима да подржавају аустријску политику у борби противу Турака, да би се Срби ослободили (Г. Станојевић, Василије Бркић у Црној Гори 1768, Историјски преглед, 2, 1954, 63-67).
Сачувана је и доста интересантна традиција о доласку патријарха у Црну Гору, коју сам објавио (Историјски записи, 7,1954,613-614). Тамо су дате и неке исправке мога чланка који је уредник осакатио и учинио некорисним.

^[13] (Љубо Влачић), Римокатоличка пропаганда, Никшић 1932, 38.

^[14] Грујић, 83-84. Сима Милутиновић прича да је патријарх Василије пуштен са Кипра да се као прости калуђер врати натраг, али успут послани су људи да га посеку "насред Патријаршије пећке". Када је патријарх сазнао за ову намеру, ноћу без ичег, утекао је у Црну Гору (С. Милутиновић, Исторiя Церне-Горе; Београд 1835, 94-95). О патријархову страдању помиње и сам Његош (Лажни цар Шћепан Мали, Трст—Загреб, 1851, 28-29).

^[15] Милаковић, 150. Турци су пратили рад Шћепана Малог и о томе јављали султану. Он је у јануару 1769. године обавештен да је Шћепан Мали наводно био у Азији, у граду Аритији близу Никеје, где је оставио много новаца управнику тамошње школе. Управник и још шест његових сарадника били су ухапшени. После дугог мучења управник је умро, али остали су се ослободили затвора. У априлу исте године пронеле су се вести као да је Шћепан Мали био у Цариградској патријаршији и да је с патријархом преговарао. Одмах су ухапшени патријарх Мелентије и најближи његови сарадници. Међу њима био је и епископ каристијски Јаков са острва Евбеје. Њега су оптуживали да је Шћепан Мали. Он и још неки су умрли од мучења у затвору. Патријарх је после 18 месеци спасо живот, али је послан на острво Митилену (Архимандрить Арсеније, Лъетописъ церковынихь событiй гражданскихь поясняюшихь церковныя од Рождества Христова до 1879, С. Петерсбургь 188.0., 731)

^[16] Грујић, 85.

^[17] Митрополит је дао податке и о неким Петровићима.

^[18] Грујић, 80. Вероватно да је митрополит Ненадовић био о овом обавештени од стране арх. Авакума и арх. Глигорија када су ови били у Митровици и Земуну (Споменик СКА, 22, 1893, 6-41).

^[19] Милаковић, 149. Сима каже да је то било "мало по Божићу прије појаве Шћепанове" (Милутиновић, 94). По арх. Авакуму патријарх је био на Цетињу 1767, пре Богојављења, али је пошао у Црну Гору 1765. (М. Драговић, Документи о Шћепану Малом, Споменик СКА, 22, 1893, 28 и 32).

^[20] Милутиновић, 95.

^[21] Милаковић, 149.

^[22] Милутиновић, 95; Милаковић, 149; Симо Љубић, Споменици о Шћепану Малом, Гласник СУД, 2/11, 1870, 69, 101. Милутиновић каже да је Арсеније живео после само три године (стр. 95), а на другом месту да је умро 1782, после смрти митрополита Саве(стр. 110). Међутим, владика Арсеније је умро 15. маја 1784. (Споменик СКА, 25, 1895, 42; В. Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија у XVIII веку, 61).

^[23] Љубић, 70, 94, 107, 110.

^[24] Драговић Љ, Документи о Шћепану Малом, 31. Вук Караџић о томе каже: "Српски патријарх из Пећи пошаље на дар коња, због чега је, кад су Турци за то дознали, и сам морао побјећи у Црну Гору" (Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд, 1922,32). И Милаковић тврди да је коњ послан на дар (стр. 149).

^[25] Драговић, Документи о Шћепану Малом, 5-6.

^[26] Исто, 8-10; М. Шапчанин, Летопис раванички, Гласник СУД, 22, 1866, 10-21. О арх. Глигорију Дрекаловићу, који се потписивао и "от Кастриотов", сазнајемо да је од 1760. до 1765. био архимандрит нишки и Трона српског егзарх (Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд, 1903, 11, 199, 222, 458). Године 1761, као истакнути члан, учествовао је у Нишу на конференцији (Дурковић-Јакшић, Покушај црквене конференције у Нишу, 137-138). На једном месту се каже да је он био послан од црногорског и брдског народа, без знања Шћепана Малог да сазна у Бечу и у Русији ко је Шћепан Мали (Драговић, Документи о Шћепану Малом, 38). Можда је он тамо говорио 1769. када је био у Русији, пошто му је то годило.

^[27] Драговић, Документи о Шћепану Малом, 6, 9.

^[28] Исти, 7-10; Шапчанин, 20-21.

^[29] Драговић, Документи о Шћепану Малом, 15.

^[30] Шапчанин, 21. Арх. Глигорије вратио се у Маине. ту га је ухватила млетачка власт, одавде одвела у Бар и предала Турцима. Отуда је послан у Цариград. Испод Хотима, где су га нешто касније одвели Турци, побегао је у Русију 1769. (Драговић, Документи о Шћепану Малом, 38).

^[31] Драговић, Документи о Шћепану Малом, 28-37.

^[32] Исти, 35.

^[33] Исти, 35-37.

^[34] Исти, 10-12, 16-17.

^[35] Милаковић, 152-156.

^[36] Драговић, Документи о Шћепану Малом, 39-40.

^[37] Љ. Стојановић, Прилог историји Црне Горе Стјепана Малог, Годишњица НЧ, 11, 1889, 301-302. Види још: др Љубомир Дурковић-Јакшић ,Прилог чланку "Одређивање међуцрквеног положаја Црногорској митрополији". Историјски записи, 10, 1954, 614-615.

^[38] Љ. Стојановић, Прилог историји Црне Горе, 303.

^[39] Исти, 303, 308; Љубић, 114.

^[40] Љубић, 114.

^[41] Стојановић, Прилог историји Црне Горе, 308.

^[42] Исти, 308.

^[43] Исти, 309.

^[44] Исти, 311.

^[45] Исти, 314.

^[46] Исти, 316.

^[47] Исти, 314, 325.

^[48] Исти, 325.

^[49] Исти, 326.

^[50] Исти, 232-233.

^[51] Исти, 337.

^[52] Исти, 339; Љубић, 122-123, 129.

^[53] Драговић, Документи о Шћепану Малом, 39-41.

^[54] Ст. М. Димитријевић, Грађа за српску историју из руских архива и библиотека, Споменик СКА, 53, 1922, 84.

^[55] Исти, 269.

^[56] Стојановић, Прилог историји Црне Горе, 273-274.

^[57] Димитријевић, 198.

^[58] И Руварац, Опис турских области и у њима хришћанских народа, а нарочито народа српског, Споменик СКА, 10, 1891, 43-66.

^[59] Исти, 51.

^[60] Грујић, 82-86. Патријарх Василије покушао је у Бечу да добије дозволу да се може склонити негде у Аустрију и зато се обраћао и карловачком митрополиту. Од тамошњих неких архијереја тражио је и новчану помоћ. Ипак је на крају морао поћи у Русију (исти, 80-86).

^[61] По Грујићу, умро је 1771 (Пећки патријарси и карловачки митрополити у 18. веку, Гласник ИДНС, 4, 1931, 240), што не стоји (Ст. М. Димитријевић, Василије Јовановић Бркић, Хришћански весник, 1909. 184).

^[62] Димитријевић, 184.

^[63] Ст. М. Љубиша, Продаја патријаре Бркића, Дубровник, Забавник Штионице друбровачке за годину, 1871, 239-258.

^[64] М. Медаковић, Повъестница Црне Горе од наистарiег времена до 1830, Земун, 1850, 58; Милаковић, 172.

^[65] О улози гувернадура у управи у Црној Гори види рад Р. Ј. Драгићевића: Гувернадури у Црној Гори (Записи 1940, књ. 23).

^[66] О појави Шћепана Малог у Црној Гори и његовој владавини постоји опширна литература. Антољак је споменуо највише прилога о Шћепану Малом (Неколико докумената о мисији кнеза Долгорукова у Црној Гори, Цетиње, 1949, 3-5; 11. Види још "Отаџбину" за 1902, 377-382; Историјски записи, XV/1, 1959, 81-93).

^[67] Стојановић, Прилог историји Црне Горе; 296-340. Ту су објављене белешке о експедицији Долгорукова у Црну Гору, које је водио неки од учесника ове експедиције.

^[68] Његош, Лажни цар Шћепан Мали, 137-140.

^[69] Н. Милаш, Православно црквено право, Мостар 1902, 390-391.

^[70] Сам митрополит Сава, у писму митрополиту московском, сведочи да је он тако мислио (Јовичић, 357-379).

^[71] Јовичић, 357-359.

^[72] Димитријевић, 136.

^[73] Гласник СУД, 6, 1854, 45-46; 35, 1872, 81-82; Глас САН, 96, 1949, 113.

^[74] Н. Дучић, Одговор на куђење и клеветање, Стражилово 1885,1241 -1242; В. С. Д. (Димитрије Руварац) Да л' су били Срби или Грци, оних 8 митрополита што су 1766. г. молили за укидање Пећке српске патријаршије, Н. Сад 1886 (из "Гласа Истине"), 29-31.

^[75] Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија у XVIII веку, 1-24. Марковић је родом из Будве, за време Шћепана Малог неко време боравио у Црној Гори, а после је служио у руској флоти под командом Орлова и Долгорукова. Доцније је служио у преговорима између Црногораца и Аустријанаца. За услуге учињене Аустрији добио је у Банату 1000 јутара земље као награду, разуме се, што је радио на штету свога народа. Његов живот и рад описао је мало знани немачки писац у посебној књижици (Erdemann Schmiedlen Von Kleinhammer, Kurzgefasste Geschichte des Grafen Miklas Markovich), коју је штампао у Прагу. Према причању тога Немца, Марковић је придобио владику Арсенија Пламенца, па је са њим и двојицом главара отишао у Рим, где их је примио папа. Преговори о прелазу Црногораца у римокатоличку веру били су поведени. У почетку текли су добро, али када је цар Јосиф II запленио манастирска имања, папа је морао ићи у Беч због чега су преговори прекинути. Нисам могао пронаћи ову књижицу. Имао сам само у рукама чланак у коме се о овоме случајно говори. Разуме се, писан је врло тенденциозно, на шовинистички начин, али клерикално је обојен масном бојом (Јадрански дневник 29. IX 1938). Зна се да је владика Арсеније имао везу с Марковићем и да су њих двојица с неким главарима из Црмнице, Ријечке нахије и с Цетиња преговарали на своју руку са Бечом. То није било са знањем архимандрита Петра и гувернадура који су чували Српску слободу у Црној Гори (Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија у XVIII веку, 1-24). Владика Арсеније био је"одан пићу, те га народ не поштује" (исти, 44). Такав човек могао је имати неке сумњиве везе с Марковићем, који је био на услузи Аустрије. Марковић је био национално неисправан и зато је радио у корист Аустрије. (Курзив је мој.)

^[76] Ђорђевић, 9-10; исти, Исписи из бечких државних архива у којима су документи уз дело"Црна Гора и Аустрија у осамнаестом веку", Београд 1913, 20.

^[77] Милаковић, 104 -105; У. Ћирић, Српска православна црква у Црној Гори, Гласник Православне цркве 1901, 413.

^[78] Милутиновић, 30-32; Милаковић, 104, 105.

^[79] Милаковић, 136; Александровъ, Петръ I Петровичъ владыка - митрополитъ Чрногорскiй. Его посвященiе во епископа и сказанное имъ послъ этого слово, Казанъ 1895; исти, Матерiаль и нъкоторiя иследования по исторiй Черногоръя, Казанъ. 1897, 49-61.

^[80] О митрополиту Петру види значајне радове: Л. Попович, Черногорскiй владыка Петаръ, Кiев 1897; др Д. Лекић, Спољна политика Петра Петровића Његоша (1784—1830), Цетиње 1950 (превод с француског са изменама и допунама); Д. Д. Вуксан, Посланице митрополита црногорског Петра I, Цетиње 1935; исти, Петар I Петровић Његош и његово доба, Цетиње, 1951.

^[81] Медаковић, 179.

^[82] Н. И. Петров, Описанiе рукописныхъ собраний находяшихъ в городъ Кiевь. Выпускъ III. Библиотека Кiево-Софiйскаго собора, 193.

^[83] А. Попов, Путествiе въ Черногорiю, С. Петербургъ 1847,107. (Курзив је мој.)

^[84] Милаковић, 227-236. Нисам могао добити расправу Жмакина: Россия и Черногория начал въ XIX вьека (Др. и Н. Росс, 1881, март), у којој је реч о овом питању.

^[85] Милаковић, 237-276; Лекић, 133-176; Вуксан, Посланице, 44-50; исти, Петар I, 94-148
Петар I, 94-148; П. Ровинскiй, Значенiе правленiя владыкъ въ исторiй Черногорiя. Извьстiя С.-Петербурскаго слов. благ. общества. 4-5, 1886, 162-180.

^[86] Медаковић, 165-166; Љубомир Дурковић-Јакшић, Прилог за биографију Арсенија Гаговића, Зборник, Историјског музеја Србије, 8-9, 1972, 111-119.

^[87] О томе плану дао је интересантну радњу Стева М. Димитријевић (Богословље 1926, св. 1, и засебно; Љубомир Дурковић-Јакшић, Казивања Црногораца о помоћи тршћанских Срба Карађорђу за подизање устанка, Стварање, 9/3, 1954, 194-196; исти, О помоћи тршћанских Срба Карађорђу и устаницима, Гласник СПЦ, 1954, 152-154).

^[88] Архив Српске академије наука и уметности, бр. 764.

^[89] М. Драговић, Два акта о вјековној независности Црне Горе, Луча 1896, 94-104.

^[90] Henrik Batowski, Un precurseut poloniase de L' Union balkanique le prince Adam Czartorski, Revue international des etudel balkanique, 2-4, 1936, 149-156.

^[91] Сбор. имп. русс. ист. обшч. 82, 1892, 265-275, 334-340.

^[92] М. Драговић, Прилози за историју Црне Горе и Боке Которске, Споменик СКА, 31, 1898, 107-108.

^[93] Лекић, 215.

^[94] Д. Руварац, Аутобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Београд, 1898, стр. II.

^[95] Е. Н. М(илаш), Православна Далмација, Н. Сад 1901, 480-496.

^[96] Вук Ст. Караџић, Црна Гора и Бока Которска, 52.

^[97] Дурковић-Јакшић, Петар II Петровић Његош, Варшава 1938, 13. (на пољском)

^[98] Др Љубомир Дурковић-Јакшић, Епископ жички Никифор Максимовић и млади Његош, Краљево, 1980, 25-56.

^[99] Грлица, Цетиње 1835, 116-123;Стеван Ристић, Дечански споменици, Београд 1864, 23-24; Архив Србије.-— ЗМП, бр. 3. Сима Милутиновић је у Видину 1818, написао песму Комад из читавог, коју започиње са речима: "Црна Горо! Утјециште старо" (Грлица 1835, 136).

^[100] Симеон Милутиновић, Дика црногорска, На Цетињу 1835, 99, 103. У томе делу, Сима у неколико махова спомиње патријарха и Светог Саву, што сведочи колики се значај давао и Светом Сави, као оснивачу аутокефалности Српске православне цркве и о њеном доцнијем поглавару патријарху за потврду што може послужити и народна песма О сербском патријарху, коју је Сима навео у делу Пъванiя објављена у Будиму 1833, стр. 100-104, забележена од Ђурице Пиеровића Бјелоша.

^[101] Др Љубомир Дурковић-Јакшић, Његошев највећи сан, Гласник СПЦ 1946, 155-156. Тамо је наведена и литература. (Курзив је мој.)

^[102] Записи, 20. 1938, 336-348.

^[103] Љубомир Дурковић-Јакшић, Србијанско-чрногорска сарадња 1830— —1851, Београд 1957, 87-118.

^[104] Записи, 20. 1938, 338, 347; Петровић Његош, Писма, 1955, III, 407-408.

^[105] Д. Руварац, Патријарх Јосиф Рајачић и Црногорска митрополија, Српски Сион 1907, 243-245.

^[106] В. Теплов, Греко-болгарскiй вопросъ, С. Петербург, 1889, 76-77

^[107] Гласник СУД, 62, 1885, 126-127.

^[108] Исто, 60, 1885, 324-331; 62, 1885, 127-128.

^[109] Исто, 62, 1885, 127.

^[110] Н. Дучић, Одговор на куђење и клеветање, 1206.

^[111] Хришћански весник, 1883, 381-383.

^[112] Милаш, Каноничко начело Православне цркве, Задар 1884.

^[113] Гласник СУД, 60, 1885, 323-333.

^[114] В. С. Д. (Вајднов Син Димитрије - Димитрије Руварац), Ко је наследник Пећке патријаршије и коме данас припада врховно право над сарајевном православном митрополијом? Гласник СУД, 62, 1885, 125-171.

^[115] Д. Руварац, О укидању Пећке патријаршије и њеном наслеђу, Срем. Карловци 1904 (из "Срп. Сиона"), 5-14.

^[116] Питање о обнављању српске Пећке патријаршије и Охрдске архијепископије. (По стенографским белешкама), Београд, 1896

^[117] Н. Дучић, Рашко-призренска митрополија и национално-културна мисија Краљевине Српске, Београд, 1896.

^[118] Ђура Вукичевић, Дали се српска патријаршија год. 1766 канонички укинула и коначно угасила? и Ко јој је црквено-правни наследник? Нови Сад 1904, 10-19.

^[119] Исти, 19-35. (Курзив је мој.)

^[120] Летопис МС, 225, 1904, 112-113; Срп. књ. гласник 13, 1904, 630-632.

^[121] Руварац, О укидању Пећке патријаршије, 69-71.

Неканонско уношење Епархије Црне Горе у ранг листу аутокефалних цркава

1. Руска црква је неканонски унела Епархију Црне Горе у своју листу аутокефалних цркава

Грчки правници Ралис и Потлис су саставили на грчком језику зборник законских прописа Православне цркве под називом Синтагма^[1] , штампана у Атини у више томова од почетка 1852. У петом тому те Синтагме, штампане 1855, на страни 529, навели су да је у Црној Гори била аутокефална Митрополија црногорска, и то међу осталим на ранг листи девета по реду. Текст објављен у Синтагми у дословном преводу гласи:

. "Аутокефална Митрополија црногорска[2] Митрополит скадарски и приморски, архиепископ цетињски, егзарх свештеног Трона пећког, деспотис (владика) црногорски и брдски г. Петар Петровић. 1. (...). 2. Овај ранг има према руском Синтагмату (ранг листи); у Синтагмату, пак, Велике цркве (тј. Цариградске) не помиње се. Некад је био подручни пећском архиепископу."

 

Текст, унет у Синтагму 1855, многе збуњује својом садржином, у ком су чињенице неодређене и једна другој канонски се супротстављају, јер не могу правно и историјски постојати једна поред друге:

1. Канонско право, и право уопште, не познаје аутокефалију са егзархом на челу. Сама реч егзарх је грчка реч и у православној Цркви стоји у титули оног епископа коме поглавар његове аутокефалне цркве — самосталне цркве; цркве која не зависи ни од једне друге самосталне цркве, дадне овлашћења да га замењује у одређеним пословима. То право може се сузити, ускратити и није наследно — преношљиво на наследника епископа коме је дато. Према томе, ако је Митрополија цетињска, како се горе наводи, била аутокефална, онда њен епископ, аутокефалије поглавар, не би могао бити егзарх — заменик поглавара друге неке аутокефалне цркве, у овом случају "Свештеног Трона пећког", како се горе наводи, од које се његова црква Митрополија цетињска, наводно одвојила, а тим самим чином и он сам постао неограничени — независни њен поглавар.

Историја зна да је од владика из куће Петровића Његоша само владика Василије канонски добио права егзарха. То овлашћење добио је од православног архиепископа пећског и "всеја Сербији, Болгарије, Далмације, Босне, обоњпол Дунаја и цјелог Илирика патријарха Атанасија" кога је 22. августа 1750. хиротонисао у Београду, и том приликом доделио му титулу и права која су на основу ње. Ево дословна текста тога уписаног у грамати датој му:

"Јешче же и синодално потписујем сему митрополиту кир Василију скендеринскому и приморскому титул, да јест и егзарх С(вја)тјешаго Трона пећскаго, Патријархиј славеносербскија и по всуду навсјаком мјестје, јако лице наше патриаршеское да будет воспријат и почтен: и м(о)л(и)тви чинити и благословенија преподавати, дајетсја јему власт во всјех епархиах Патриаршества нашего и впрочих и цјеле кто восхошчет и желаније имјет от Престола сего бл(а)гословеније пријати: сего ради и потписајутсја и печатом нашим потвердају, и настојашчија сија наша ставилнајасвидјетелнаја Грамата издајет сја, и во всакоје утвержденије јему освјешченијејшему митрополиту скендеринскому и приморскому и егзарху С(вја)тјејшаго трона србскаго кир Василију Петровичу вручисја"[2]

2. Право егзарха, које се спомиње у Синтагми, није познато нашој историји, јер га нису добили ни владика Петар I, а ни владика Петар II, о чему постоје поуздани докази:

а) Владика Петар I Петровић хиротонисан је 13. октобра 1784. у Сремским Карловцима "во епископа Чернија Гори, Скендерији и Приморја... тјемже убо всјеи, нарочно жев Богохранимој Черној Гори, Скендерији и Приморју духовнога и морскаго чина", каже се у дипломи која је му је тада издата. Карловачки митрополит, иако је био поглавар једног дела Пећке патријаршије, тј. једне епархије, није му могао дати никаква права замене, а камоли права "егзарха" за епархију која му није била под јуриздикцијом-влашћу, што се видии из титула Петра I, како се различито сам потписивао:

"Вла(ди)каПетар", "вла(ди)ка Петр на служби", "ваш брат Петр Петрович", "покорни слуга Петр Петрович", "ја вла(ди)ка Петрович Његуш", "ја вла(ди)ка Петр Петрович", "митрополит Петр Петрович", "м(итрополит) ч(ерногорски) Петр Петрович", "черногорскиј митрополит Петрович", "Il metropolita di Montenegro Pietro Petrovich", "митрополит черногорскиј, скендерински и приморски, и ордена свјатаго Александра Невскаго каваљер Петр Петрович", "митрополит Петр Петрович с Његуш", "il archives. е metropol. di Montenegro, Аlbania е litor. еd l'imp. russo cavaliere Pietro Petrovich", "в. Петр", "владика Петар својеручно", "м. черногорски Петрович", "митрополит Петрович", "митрополит Петр Петрович Његуш", "Петр Петрович Његош, митрополит Чернаја Гори, Скендерији и Приморја", "смирени митрополит черногорскиј, скендериски и приморски Петр Петрович Његуш" "смирениј митрополит Чернија Гори, Скендерији и Приморја", "Петр Петрович Његуш", "покорни слуга и богомољац м. Петр Петрович Његош", "черногорскиј. митрополит Његош"^[3]

О добијању аутокефалије Епископије Црне Горе и давању митрополиту Петру I титуле "егзарха" не спомиње сам Петар I у својој историји о Црној Гори, нити у својим посланицама^[4] То исто се може рећи и за писце који су писали о њему^[5]

б) Владику Петра II Петровића хиротонисаног у Петрограду 6. августа 1833. према грамати о хиротонији, издатој 28. августа и. г. Руски синод је уздигао архимандрита на степен духовног начелника "во еп(ис)к(о)па оних Б(о)гомспасајемих областеј черногорској и бердској"^[6] , док је испод његовог портрета, урађеног и објављеног тада у Петрограду, написано: "Високопреосвјашчениј Петр Петрович владика черногорскиј и бердскиј".

Руски синод је 13. марта 1844. Његошу доделио титулу митрополита. О томе се у грамати, издатој тога дана, између осталог каже: "Ниње же, и потомужде, древнеје правленије народа твојего и твоје служеније и правленије чтушче, благоволитељне со извољајушчу сомодержавњејшему великому г(осу)д(а)рју нашему императору Николају Павловичу, паки достојно судихом бити и нарицатисја тебје митрополиту и владацје тјех же Б(о)гомспасавајушчих областеј. И сеј убо синодалнију грамату нашеју вједомо тебје и паствје теојим, јако бл(а)годат Прес(вја)таго Д(у)ха чрез нашу смјерност возведе тја на сеј бољших степен с(сва)титељства, и ми љубезње утверждајем сије именованије митрополита со старјешинством пред еп(ис)к(о)пи и архијеп(ис)к(о)пи"^[7] Владика Петар II није марио за ову титули и више се одевао у народну ношњу, обично се и потписивао:

"Владика Петрович", "в. П. Петрович", "владика црногорски П. П. Његош", "владика црногорски и брдски Петар Петровић", "високопреосвјашчениј Петр Петрович, владика черногорскиј и бердскиј", "владика черногорски и брдски", "покорни слуга владика црногорски П.П. Његош", "владика црногорски П. Петровић Његош", "владика Петровић Његош", "Vladica Montenegro P. Petrovich Njegosh" " Vladika di Montenegro "^[8]

Ни код страних ни наших писаца, који су били код Његоша и у његовој Црној Гори, нема помена да је у његово време била Епархија Црне Горе аутокефална. То се види и из његових дела^[9] Нема код Лаврова, који је први написао докторску расправу о Његошу.^[10] После овога Руса, ја сам докторску тезу објавио 1938. у Варшави^[11] , а затим више књига, неколико десетина расправа и чланака о Његошу.^[12] И сада се непрестано бавим Његошем као владици, владару и односу према његовом делу и завештању. Такође ни ја нигде нисам нашао нешто слично што му се хоће попридодати.

в) После свега овога, ваља нагласити да у Синтагми није одређено ни који је то Петар Петровић био на челу "аутокефалије", да ли је то био Петар!, који је умро 1830, или је то био Петар II, преминули 1851. Када је у Синтагми текст објављен 1855. био је у Епархији Црне Горе епископ Никанор Ивановић, који је на то место дошао 1852. после Петра II, хиротонисан у Русији, а напустио је Епархију 1860. и отишао у Русију, када је кнез Никола дошао на власт, јер се нису трпели.

Руски синод, у сагласности са царем Николом I, хиротонишући за епископа Петра II, а затим доносећи одлуку и уздижући га за митрополита, везао му је власт на области Црне Горе и Брда. Ово је учињено у сагласности тадашње политике Русије, да се не замери Аустрији и у настојању да Црна Гора и Брда проширују свој простор на рачун Турске, што је одговарало и жељи самог владике Петра II, који је сањао о ослобођењу Срба испод Турака и да дође у Пећ и седне на Трон Пећке патријаршије, па отуда се и потписивао владика црногорски и брдски.

У тексту објављеном у Синтагми, поглављу тзв. "аутокефалије" у Епархији Црне Горе епископ титулише се као митрополит и "скадарски и приморски, а на крају и као владика "црногорски и брдски"". Као што је напред већ наведено, Петар I понекад се потписивао и као "митрополит черногорскиј, скадарскиј и приморскиј", али никад и брдски.

3. У време владике Петра I и владике Петра II Епархија Црне Горе поуздано се налазила на територији Пећке патријаршије, која је била силом турске власти потчињена Цариградској патријаршији, а тим самим и у њеном саставу налазила се и Епархија Црне Горе, што значи да није била аутокефална. О томе постоје два крунска доказа:

а) Султан је месеца мухареме 1272, то јест септембра 1855, дао цариградском патријарху Кирилу берат — царско писмо о повластици, из кога се сазнаје, даје силом државне власти сав простор Пећке патријаршије, који је он дотле сматрао да је под његовом — султанском управом, поверио Цариградској патријаршији на управљање, тј. патријарху. Текст тога берата, у преводу на италијански језик преведен, из Цариграда 11. фебруара и. г. поновом, послат је тршћанском листу Osservatore Triestino,у коме је објављен на првој страници.

У Трсту су богати бродовласници Срби и Грци, који су одржавали трговачке везе са Цариградом, дуго имали заједничку црквено-школску општину и Грци су настојали да се у цркви служи само на грчком језику, док су Срби тражили да се служи и на црквенословенском језику. Због неслоге разишли су се и засебно организовали црквено-школске општине и цркве подигли^[13] , па се не зна ко је од њих берат објавио.

Чим се у Београду сазнало о објављивању поменутог берата, Друштво српске словесности је 10. марта 1856. писало Константину Николајевићу, капућехаји, тј. преставнику, Кнежевине Србије код турске владе: "у италијанском у Трсту излазећим новинама (чис(ло) 43), наштампан је берат, издат отоманском портом Цариградском патријарху, у коме се изчиљавају и епархије, које подпадају под Пећску патријаршију. Почем су исте епархије по свој прилици погрешно именоване, и почем би права имена њиова историју наше Цркве колико толико осветлила, ако не у ничем другом, а оно бар у обиму речене Србске патријаршије, то вас Друштво срб. словесности, пошиљући преведени вам речено число новина, моли да би исте епархије из оригинала и Друштву послати изволили, означивши у исто време код сваког турског имена и данашњем Србству општепознато име места или предела, по коме које се епархија назива".^[14]

Николајевић је одговорио у облику опширне расправе о којој су 20. маја и. г., прегледавши је, дали свој суд и мишљење чланови Историјског одељења Друштва србске словесности, архимандрит Враћевшнице Гаврило, Јован Гавриловић и Јован Ристић, нагласивши, да би она била "драгоцен добитак за Гласник Друштва", зато су предложили да се штампа "заједно са србским преводом султановог берата из Osservatore Triestino", који би му "претходио, наравно ако би писац пристао".^[15] Оштампано је само извод из Николајевићевог одговора под насловом О границама докле се је простирала област некадашњег Пећскога патријарха, где је писац на крају казао: "К Западу, пак, наш патријарх није имао никакви опредељени граница. Биле су му природне све оне докле се је Православије по венецијанским и мађарским државама простирало"^[16] .

Пошто је ово објављено, Јован Гавриловић је берат из 1855. у преводу на италијански, објавио такође у Гласнику Друштва србске словесности.^[17] Тако благодарећи садржају овог берата може се сазнати не само о простору него и епархије које су биле у саставу Пећке патријаршије. Међу њима се тада налазила и Епархија "Кaratagli (Мontenegro)", тј. у "Карадагли (Црној Гори)". Овај податак јасно оспорава оно што је Руска црква била неканонски унела у свој каталог ранг листу аутокефалних цркава, и то пре 1855. када је султански берат те године констатовао да је Епархија Црне Горе под његовом влашћу и њу предаје под управу цариградском патријарху, тј. да је Црна Гора припадала Турској, па према томе и Епархија Црне Горе да припада Пећкој патријаршији која је силом туске власти подчињена цариградском патријарху.

б) Године 1856. влада Турске издала је познати хати-хумајум, правни акт којим су Цариградском патријарху дата већа права, од оних датих раније, да би могла радити слободније на организовању црквено-школског живота хришћана на терену њој потчињеном, између осталог и на терену Пећке патријаршије, набрајајући места и на тој територији, укључујући у њу "Кроцки (Черногорiй) " што сведочи да је овим хати-хумајумом била обухваћена и Епархија Црне Горе, па према томе то доказује да 1865. ова Епархија тада није била "аутокефална".^[18]

Треба имати на уму, оба ова доказа сведоче, да се није могла добити аутокефалија од Цариградске патријаршије без сагласности турских власти, тим пре што је Црна Гора била у непрекидној борби са њом коју није признавала.

Отуда произилази, да су се грчки правници Ралис и Потлис с правом оградили од извора који су добили од Руске цркве, у коме наведене чињенице нису засноване на канонима и потекле од надлежне црквене власти, позвавши се на каталог Цариградске патријаршије, у чијој ранг листи аутокефалних цркава није било ни помена о "аутокефалији" Епархије у Црној Гори, наводно под поглаварством владике Петра Петровића.

На крају, мора се знати, да Петар I ни Петар II нису ништа предузели, а камо ли учинили на доношењу каквог закона о уређењу цркве, зато у тзв. "аутокефалији" није било ни црквених сабора, синода и више епископа (бар двојица) што све ово мора имати свака аутокефална црква. Тада је у Епархији Црне Горе био само по један епископ, који је био и управитељ Црне Горе и владика Епархије Црне Горе. И Петар I и Петар II били су без редовног школовања и богословског образовања. Управо, били су самоуци. Сами свештеници знали су само читати и писати и служили су се само Требником, а ретко ко од њих је имао Псалтир и Часловац.

О стању у тој тзв. "аутокефалији", поред Милорада Медаковића, секретара Његошевог, најбоље је описао Вук Караџић који је 1834. и 1835. боравио код Његоша и своја запажања о Црној Гори и Боки Которској и 1935. објављена и у Београду.^[19] Ево шта је он записао:

"Вјера Црногораца (грчка) јамачно је распрострта у овијем крајевима у IX стољећу, кад и међу осталијем Србима и Бугарима. Иако Срби нијесу уопште никад имали правијех школа и наука, ипак су њихови свештеници имали некијех знања, да су бар у вјерскијем стварима могли поучавати. Између осталога то доказују многе црквене књиге писане и од калуђера и од попова, које се на све стране налазе. Али откако су Турци загосподарили овијем крајевима, незнање је опет све више узимало маха и свако знање се тако изгубило, да се онај држи за најученијег који зна добро читати и писати; па и ти, особито они који знају добро писати, ријетки су. Тамо се не зна ни за коју другу књигу осим Часловца и Псалтира на старословенском језику, које Црногорац или никако не разумије, или највише разумије толико као на пр. латински језик садашњи прост Талијан. О каквој граматици, географији, историји, богословљу и другим наукама, не зна се ни по имену. Ни за саму просту наставу у читању и писању нема досад никакве школе у цијелој земљи, и они који хоће да постану попови, морају ићи да се уче у манастир, или сваки поп за то обучава свога сина. Нема ни никаквијех књига ни згодног метода за наставу, и ко има среће и прилике да што учи, мора се годинама мучити да само чита и нешто писати научи, и пресрећан је ко у томе успије, да се узалуд толико вријеме није мучио. Требник је једина књига коју сваки поп има, и мора имати. Ако уз то има још и Чаславац и Псалтир, онда има цијелу библиотеку која му је потребна. При таквом образовању свештеника није чудо што се хришћанска вјера и код попова и код народа више састоји у вршењу црквенихобреда (као крштење, вјенчање, пост итд.), него у вршењу хришћанскијех врлина. У цијелој Црној Гори има на 200 попова, а нема никаква ограничења колико их може бити, јер никаквом Црногорцу нико не може забранити да не постане поп, ако само владика хоће дага рукоположи. Тако рукоположени свештеник не може вршити никакву службу до нове године. Тада се распоређују куће по броју попова, тако да ако их се увелича, сваки добије мање кућа, а ако се смање, добије више. И у Црној Гори, као и свуда, попови наплаћују, истина, неку одређену таксу за службе које врше, али је од тога због великог броја њихова тако незнатан приход, да они од тога не могу живјети, зато морају као и остали Црногорци радити и занимати се обичнијем пољскијем радовима. Неки су попови и свјетовне старјешине, као сердари, војводе, кнежеви, али се сви, који немају нарочитог чина, рачунају у главаре. Могло би се уопште рећи да је поповство у Црној Гори насљедно, јер обично сваки поп спрема свога сина за то; а у самој ствари чин протојерејски је насљедан у некијем породицама, као на пр. сердарски или други који. Попови се ни иначе ни по чему не разликују од осталијех људи. Они не само што не носе браду, него као и други брију велики дио косе. Они носе оружје као и сваки, и иду у бој како на Турке тако и између себе; али како вјера забрањује вршење црквене службе ономе ко убије човјека, то се, колико је могуће, од тога чувају, већ као главар и предводе војску, соколе је, итд. Кад служе у цркви, морају отпасати оружје и фишеклије. Ова спољашња једнакост попова с осталијем људима има ту добру страну што се људи из најугледнијих породица надмећу да се запопе, док у "другим крајевима, на пр. у Србији и у Угарској, у попове често иду само такви људи који у другим гранама јавног живота немају изгледа да могунапредовати, и није риједак случај да и најсиромашнији младић воли како тако да живи, него да се запопи и да мора носити браду и одјевати се друкчије од осталијех људи. У Србији је штавише било примјер да су се за вријеме устанка на Турке млади попови распопљавали само зато да би могли носити оружје и лијепо и богато одијело, што Хришћанима у Турској није допуштено. У Црној Гори поп не губи ништа ни у ком погледу, а добија почаст и приход, који ма како да је мали, ипак није на одмет.

Грчког закона попови сви се жене, и морају се вјенчати прије рукополагања. Они то обично тако и чине, а запопе се доцније, кад им се укаже згодне прилика. Тако је и у Црној Гори, али с неком разликом. Тамо родитељи вјенчају сина који ће бити поп с дјевојком коју изаберу још каодијете. Млада остане као дјевојка код својијех родитеља, а младожењу владика запопи, и он онда почне учити што му као попу треба. И кад тако учећи се одрасте, на уобичајени начин доведе кући младу (управу жену, која је дотле живила и одјевала се као девојка, само су је задиркујући у шали понекад звали попадијом).Ако у међувремену млада умре, млади поп мора остати удовац, јер се, као што је познато, по грчком закону попови само једном могу женити. А ако умре младожења, не смета млади ништа да се као дјевојка опет уда. Изгледа да је овај обичај постао због тога што се боје да не наступи случај, да доцније не буде прилике да их владика запопи. Зато су 1832-33. године кад је стари владика био умро, а нови још непосвећен, довели много такве дјеце једноме владици из Србије који је случајно дошао у Црну Гору, да их запопи, па су послије, као што сам их и сам гледао, у цетињском манастиру учили читати и писати. — Кад нови свештеник отслужи прву службу, зађе с бардаком у једној, а чашом у другој руци по собама манастирскијем и части све ракијом.

У Црној Гори има доста цркава; свако племе има их по неколико, а свако село бар по једну. И манастира има у свакој нахији, али нема у сваком калуђера, већ су или владичини или нахиски. Управу над њима и имањем воде или попови (што је највише случај по нахијским манастирима), или свјетовни људи, а попови долазе овди онда да служе службу. У самом цетињском манастиру има само један калуђер, и то странац, кога је владика недавно закалуђерио. Најважнији манастири у којима има калуђера јесу Манастир под Острогом и Морача. У оба има око десетак калуђера и игумани су им архимандрити. Осим овијех има још на три разна мјеста манастира са по једнијем или два калуђера, од којијех је само један с једнијем калуђером у правој Црној Гори (у Ријечкој нахији). У свему биће дакле у Црној Гори око 25. калуђера. Они обично не просе већ живе од пољопривреде и од онога што им људи као милостињу сами драговољно донесу. О црквенијем славама на пр. прилажу већијем манастирима волове, овце, козе, паиновац. — Калуђери се носе друкчије од осталијех Црногораца. Осима капе, одијело им је врло слично грчкијем калуђерима, али по црвеном фесу, око кога је као мала чалма оплетена усукана свилена марама, сасвим личе на Турке. Садашњи владика одијева се као калуђер и чији ред и он спада, само су му хаљине од боље свите. Калуђери носе браду као што је по правилима, али сам ја видео једног калуђера испод Острога обријаног, и по спољашњости изгледао је као какав хришћански трговац из какве турске вароши. Неки млађи калуђери који то воле, носе и оружје, што они објашњавају и правдају тиме што су сви манастири, осим онога у Ријечкој нахији, на граници, сасвим у близини Турака, и нијесу сигурни животом. — Позната је ствар да Црногорци нијесу тако побожни као остали Срби, напр. они у Србији, и то се објашњава разним узроцима, од којијех неће бити најневажније и тај што овдје калуђери не иду по земљи, као у Србији, и народу предикују, иако само о паклу и ђаволима. — Под Турцима у Србији није било ни у десетом селу цркве, па ипак тамо је било мало људи који се нијесу бар једном у години причешћивали (уз велики пост у манастирима); ово су нарочито чинили они који се због великог гријеха нијесу усуђивали ићи своме попу, или којим је поп за неколике године забранио причешћивање. Ау Црној Гори рјеђи су они људи који се бар једном у години причешћују, него они који то никако не чине. У оваквијем приликама не може се другачије ни очекивати, пошто закон забрањује причешћивање убицама за 20 година, за које вријеме има да издржи разне покоре, а сваки Црногорац мора бити сваког тренутка готов и на убиство, ако не намјерно, а оно из одбране. А при његову начину живота немогуће му је и обичну покору издржавати. У Србији се обично моле Богу трипут на дан: ујутру кад устану, увече кад хоће давечерају и послије вечере кад хоће да спавају. Ујутру се моле Богу кад које устане, послије вечере кад које доспије да спава, а пред вечеру сви се моле заједно. Старјешина породице стане напријед, за њим мушкарци, а жене и дјеца за њима. Старјешина почиње молитву и нико не смије престати ни сјести док старјешина не сврши. Они се не моле Богу једнако (од хиљаде можда ниједан не зна Оченаш), него што које зна оно и говори (шапућући: само старјешина може говорити мало побоље да се чује), и што жели оно и иште,и молитва је овдје или ондје дужа или краћа. Црногорци имају обичај да недјељом и празником иду у цркву, али овакве молитве у кући нијесу у обичају. Може бити да је турски јарам у Србији учинио да се боље држи закон, али јамачно и калуђери за то имају заслуга, чему је између осталог доказ и то да је потурчивање најчешће било онамо гдје није било манастира, као на пр. у Босни. Садашњи владика отворио је на Цетињу једну малу школу, у којој се око 30 младића (међу њима и горе поменути млади попови) уче осим читања и писања још и рачуну и црквеној историји. Нека би Бог дао да ова школа и даље напредује и да се и другијем наукама умноже! Исти владика подигао је и једну малу штампарију".

И сам Његош је у свом Горском вијенцу (стих 2051 2090), писаном 1846, а штампаном идуће године, понајбоље приказао самоуко свештенство у лицу "попа Миће", о чијој писмености је познато читаоцима овог Његошевог дела.

Да би се ово поткрепило, наводи се још један доказ. Његош је био свестан да није поткован богословским знањем, тзв. познавањем канона и осталих црквених правила, па се зато није ни упуштао у оцену његових примена. Отуда, када му се 1833. и 1847. Вук Караџић обратио да му даде благослов на његов превод Новог завета, он је то одбио зато што је сматрао да за то није стручан. Како је то било, најлепше нам приказује његов секретар Милорад Медаковић: "Вук Караџић долазаше често код владике, и у то доба бјеше Вук спремио да печата свој превод Новога завета, па тражаше од владике, да му даде благослов архиерејски, а владика нежелећи да прими на себе оно о чему није најбоље обавјештен, па ће му одговорити: "није то, Вуче, за мене, нити су моји посли, него ето у Унгарији доста наученије србскије владика, који су учили и познају сва црквена правила и каноне, па се ти обрати к њима кано ти правијема архиерејима, да ти дају благослов, а да иштеш од мене благослов за ослобођење браће Срба испод несносније јармова и за набавку оружја иђења у рат, у томе сам ти ја прави владика, па би ти и да "благослов колико оћеш, али ти Вуче, нијеси за то, колико ни ја за оно прво"".^[20]

Напоменути је, да треба имати на уму и добро знати: тада у Епархији Црне Горе владика и свештеници са калуђерима су превасходно служили у одбрани Црне Горе и мирења племена и појединаца међу собом.

2. Епархија Црне Горе под влашћу самодржца кнеза Николе неканонски је представљена као "аутокефална"

После владике Петра II Петровића Његоша у Црну Гору дошао је на власт кнез Данило, који је дотадашњу тзв. теократску власт, којом је владао владика, поделио на световну и црквену али није донео ама баш ниједан закон о црквеној власти.^[21]

Када је 1860, после кнеза Данила, дошао на власт кнез Никола затекао је упражњено место на црквеној столици Епархије Црне Горе, јер ју је био напустио владика Никанор Ивановић и отишао у Русију. Зато је кнез тадашњег архимандрита Цетињског манастира Илариона Рогановића наименовао на упражњено место, који је касније отпутовао у Русију, где је у Петрограду хиротонисан за епископа 30. маја 1863. године. "Послије кратког времена буде наименован и за митрополита црногорског и брдског".^[22] Овај "кнежев" митрополит је 1866. издао наредбу да свештеници не брију браду, због чега су више њих напустили службу, да воде матичне књиге и да се води контрола о вођењу манастирских добара. За његово време 1869. отворена је на Цетињу Богословија.

Кнез Никола водио је ратове за проширење Црне Горе преко Брда у правцу Косова и Метохије, и зато је сањао о освојењу старе српске престонице у Призрену, па је зато и испевао 1867. песму:

"Онамо, онамо!...

Онамо, онамо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо, веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, онамо... да виђу Призрен!
та то је моје — дома ћу доћ'!
Старина мила тамо ме зове
ту морам једном оружан поћ'.

Онамо, онамо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ'

С' огњишта милог бјежи ми, куго,
зајам ти морам враћати већ!

Онамо, онамо... за брда она
казуј да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо, онамо... за брда она,
гдје небо плаво сабија свод;
на српска поља, на поља бојна,
онамо браћо, спремајмо ход!

Онамо, онамо... за брда она
погажен коњ'ма кликује Југ:
"У помоћ, дјецо, у помоћ, синци,
светит' ме старца — свет вам је дуг!"

Онамо, онамо... сабље застара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим" да б'једној раји
њом истом с руку рас'јецам вез!

Онамо, онамо... за брда она
Милешев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин, више не буде роб".^[23]

Добијањем 1878. независност Црне Горе и успостављањем границе на реци Тари, кнез Никола је основао Захумско-рашку епархију са седиштем у Острогу, у коју је ушао део Старог Захумља и Старе Рашке, а за њеног епископа наименовао је архимандрита Цетињског манастира Висариона Љубишу, који је хиротонисан на Цетињу. Чин хиротоније обавили су митрополит Иларион и епископ бококоторски Герасим Петрановић. Тада место у Цетињском манастиру заузео је морачки игуман Митрофан Бан, који је произведен у чин архимандрита, али је ускоро по потреби службе враћен у Морачу, па се затим вратио на Цетиње, где је остао до 1879, у које време предавао је веронауку престолонаследнику и у Гимназији, помажући у пословима и митрополиту.

Када је 1882. умро митрополит Иларион, кнез је на упражњену митрополитску столицу "поставио" захумско-рашког епископа Висариона Љубишу, а за администратора захумско-рашке епархије архимандрита Митрофана Бана. Митрополит Висарион није дуго живео. Он је умро 1884.

На упражњену столицу Цетињске епархије књаз Никола наименовао је 27. маја 1884. године, администратора Захумско-рашке епархије администратора Митрофана Бана, који је ту дужност и заузео 12. августа 1884. године, задржавши у исто доба и управу Захумско-рашке епархије. Идуће године архим. Бан отишао је у Русију, где је хиротонисан за епископа уз присуство цара Александра III. По повратку на Цетиње, где га је исте године 27. октобра, кнез Никола, "приликом двадесет петогодишњег јубилеја своје срећне владавине, наименовао за митрополита".^[24]

"Духовна управа у Црној Гори, по својој надлежности расправљала је и рјешавала питања духовне канонске природе, доводећи их у складност са правилима апостолских правила и црквених канона.

Но, и ако је оваква пракса одговарала правилној канонској норми, свакако потреба је изискивала, да се у духу црквених канона напишу и нови савремени духовни закони.

Да се ово дјело приведе, по највишој дозволи књаза Николе, митрополит Митрофан обратио се познатом канонисти, епископу задарском дру Никодиму Милашу, с молбом, да би написао потребне уставе за православне консисторије и Св. синод у Црној Гори.

Преосвећени епископ Никодим радо се одазвао овој молби, те је ове уставе и написао, а кад су били готови, књаз Никола благоволио их је санкционисати, ито Устав Св. синода 30. децембра 1903. године, а Устав консисторија 1. јануара 1904. године.

На основу усвојених закона отворена је на Цетињу 2. јануара 1904. прва у Црној Гори, цетињска Консисторија. Прве пак сједнице Св. синода у Црној Гори држане су на Цетињу у мјесецу мају 1908. године.

Друга конзисторија у Црној Гори, никшићка, отворена је у Никшићу 2. јануара 1910. године^[25] , истицано је у извештају о успеху владавине кнеза Николе.

Треба са чуђењем нагласити, да ниједан од ових "устава" није објављен у званичном листу Гласу Црногорца, у коме су објављивани сви дотадашњи, па и после тога, закони. Они су објављени 1904. као свака књига и у малом броју примерака.^[26] У Гласу Црногорца је 1. јануара 1904. у рубрици Домаће вијести објављена само ова кратка белешка: "(Духовни савјет и консисторије). Његово књажевско височанство, наш узвишени господар благословио је потписати закон о уређењу Духовног савјета и конзисторије у Црној Гори, као што се види из односних указа, који су донешени на челу данашњег нашег листа.

Ове законе и по жељи нашег митрополита госп. Митрофана, написао је доктор богословља Никодим Милаш, православни епископ далматински.

Пошто се г. епископ Милаш данас рачуна међу најбољим канонистима, што их православна црква има, то смо увјерени, да ће и ови закони у потпуном смислу одговорити свијема савременим потребама Св. православне цркве у Црној Гори.

Ми искрено и са особитом радошћу поздрављамо овај напредак Свете наше цркве и нашег свештенства". Ову вест је у целини пренео Цариградски гласник већ 16. јануара исте године. Београдски часопис Хришћански весник 1904. на страни 119, у рубрици Нове црквене установе у Црној Гори писао је: "Под првим јануаром изишао је књажев указ којим се установљава у Црној Гори Духовни савјет и консисторије. У Духовном савјету и консисторијама председник је митрополит Митрофан Бан, а чланови Духовног савјета: архимандрит острошки и морачки, игуман пивски, протођакон цетињски и три протојереја.

Поздрављамо ово ново уређење цркве у братској нам Црној Гори, које је заузимањем високопреосвећеног митрополита изведено. И надамо се да ће кроз то и духовно судство пружити довољно гарантије свештенству за правилније расправљање свију питања која засецају у живот цркве и свештенства. Кад поближе будемо обавештени о овој новој организацији црквеној у Црној Гори, покушаћемо изводно у листу да свештенство наше с новим уређењем потпуно упознамо".

Гласник Православне далматинске цркве, који је излазио у Задру под надзором самог епископа Милаша, у јулској свесци 1904, настрани 112, објавио је вест: "Устав Православних консисторија у Књажевини Црној Гори". Читамо у "Гласу Црногораца": "Овај Устав плод је трајне бриге њ. високопреосвештенства митрополита г. Митрофана око бољитка и напретка свете наше Православне цркве и нашег свештенства, а написао га је православни епископ далматински, доктор богословије, њ. преосвештенство г. Никодим Милаш. Та очинска брига њ. високопреосвештенства г. митрополита Митрофана с једне стране, и научни богословски ауторитет преосвећеног писца с друге, најбоље су јемство, да ће и овај Устав потпуно одговорити свим сувременим потребама Св. православне цркве у Црној Гори, па се ми овоме напретку радујемо и срдачно поздрављамо".

У свим овим вестима нигде се није рекло да је Епархија у Црној Гори "аутокефална" и да то стоји у уставима које је написао епископ Милаш, јер су оне преузете из прве вести објављене у Гласу Црногораца, већ се јављало са Цетиња о успостављању "Духовног савјета и конзисторије",а из Задра о ,,Уставу и конзисторијама", али не о суштини, која се крила, и зато није могла бити дата оцена о уставима, у којима је најзначајније оно што се налази у два прва члана Устава Светог синода, који гласе

"Чланак 1. Автокефална православна митрополија у Књажевини Црној Гори, као члан једне, свете, католичанствене и апостолске цркве, којој је пастироначелник и глава Господ и Бог наш Исус Христос, чува и одржава у догматима и у каноничким установама са свима другима православним, аутокефалним црквама, и ово ће јединство она чувати и одржавати до вијека.

Чл. 2. Автокефалну^[27] православну митрополију у Црној Гори састављају:

1) Цетињска архиепископија, састављена из свију племена, која се налазе на десној страни ријеке Зете, са додатком вароши Подгорице и племена зетског. Управља овом архиепископијом цетињски архиепископ, који је уједно и поглавица све Православне цркве у Црној Гори са насловом митрополита црногорског, брдског и приморског. Столица је Цетињске архиепископије престоница државе, Цетиње.

2) Захумско-расијска епархија, састављена из свију племена, која се налазе на лијевој страни ријеке Зете. Управља овом епархијом захумско-расијски епископ. Столица је Захумско-расијске Епархије у манастиру Острогу".

Одмах овде, мора се указати наједно неразјашњено питање. Наиме, није познат разлог зашто епископ Никодим радове за уставе Епархије Црне Горе није унео у својеручни списак радова, у коме су они пописани од 1873. па закључно са 1905. годину^[28] , као што их није поседовао у својој библиотеци.^[29] Осим гога, епископ Милаш ништа о томе није рекао у својој аутобиографији,^[30] мада је било познато његово становиште кога се придржавао у свом делу Православно црквено право чак и у трећем издању изашло 1902, у коме је писао: "Зависност Цетињске митрополије продужавала се до укинућа Пећке патријаршије. Од тога доба, при државној самосталности Црне Горе, и црква у њој, којој је поглавица био у исто вријеме и господар, сматрала се самосталном у своме устројству и унутрашњој управи, као што је самостална и данас. Самосталност Цетињске митрополије признала је и Цариградска патријаршија". Ово је епископ Милаш извео са позивом на дело Ралиса и Потлиса Синтагме, том пети, 529. страна.^[31]

Овако несмотрено изражено мишљење епископа Милаша било је без правих и канонскихдоказа. Јер, Црна Гора није била самостална све до 1878, а Епархија Црне Горе није никад добила аутокефалију од своје Матице, мајке цркве, Пећке Патријаршије, или од Цариградске патријаршије која ју је потчинила силом турске власти. Епископ Милаш је извео тврдњу на основу оног што је речено у Синтагми али није критички расмотрио наведене тамо чињенице, о чему је опширно указано у првој тачци овог поглавља.

Међутим, овде се мора указати још на један велики пропуст који је епископ Милаш учинио када је доносио суд о тзв. самосталности Епископије Црне Горе. Он је морао сазнати у каквом је стању била Епархија Црне Горе под влашћу државе од доласка кнеза Данила на власт, а нарочито кнеза Николе, који је владао као самодржац. У то време, црквена власт, уколико је постојала, била је сасвим укључена у државну власт, односно потчињена вољи кнеза, који је њом неограничено управљао као сваким другим органом световне власти. Уствари то је био извршни орган кнежеве власти за црквене послове. Кнез Никола је себи дозвољавао да улази у чисто канонске послове. На пример, не само што је постављао епископе, него је чак епископа уздизао на виши степен. Тако је учинио када је епископа Митрофана Бана наименовао за митрополита, а зна се да канони налажу да само више црквене власти могу епископу посебном одлуком доделити титулу митрополита.

Ето, за такву кнеза Николе Епархију Црне Горе, у време кад је имала само једног епископа^[32] , коме је кнез био доделио титулу митрополита, епископ Милаш је написао Устав Светог синода у Књажевини Црној Гори, по њему до тада за Епархију Црне Горе као аутокефалну од "одвојења" 1766. од Пећке патријаршије, па је чак 1910, када је митрополит Митрофан прославио свој јубилеј поздравио га као поглавара "на челу аутокефалне свете цркве у Црној Гори", када митрополиту није честитку послао Цариградски патријарх, нити се реч "аутокефалија" спомиње у осталим честиткама.^[33]

3. Епархија Црне Горе није никад канонски ни од кога тражила аутокефалију нити јој је ико то право канонски дао, и зато је није никад ни имала.

Да би се овде дала закључна реч по питању канонског приказивања тзв. аутокефалије Епархије Црне Горе, треба знати, пре свега, шта је то суштина и карактер аутокефалије, затим ко и како се она канонски и од кога тражи и добија.

Сама грчка реч Аутокефалија означава организацију, која сама (аutos) има своју главу (kefale), која има спољну и унутрашњу самосталну власт, и тиме је независна од ма какве друге земаљске власти, оно што се сада правно каже има суверену власт(summa potestas).

Под канонским појмом сматра се да је аутокефална црква "она не добија своју власт од друге цркве, него од самог Осниваоца цркве Исуса Христа Преко хиротоније свог поглавице и осталих својих епископа од својих епископа". То значи, црквена власт је хиротонија, која потиче од једног субјекта црквене власти Исуса Христа, који је своју земаљску власт предао апостолима, а ови својим пријемницима епископима, и то је једна канонска власт цркве. Дакле, хиротонија од својих епископа је језгро аутокефалије. Према томе, тамо где нема овога језгра нема својега епископата као ни аутокефалије суверене власти.

Свега овога није било у Епархији Црне Горе после 1766. јер је имала само једног епископа, ретко када двојицу, а понекад ниједног, што се дешавало кад и онај једини епископ умире (као што је био случај после смрти митрополита Висариона Љубише 1884, када је архим. Митрофан Бан био администратор тадашњих двеју епархија), све док други добије хиротонију у другој цркви, и то од епископа те цркве.

За постајање аутокефалне цркве потребно је имати све напред наведене услове, а онда вољом епископата - свих епископа једне цркве, који је канонски фактор, може се тражити право аутокефалије од Матице, тј. мајке-цркве, која је једини канонски фактор - воља њеног епископата.

То значи, за добијање аутокефалије је једини пут тражење од мајке-цркве, испод чије се суверене власти жели издвојити, и једини фактор аутокефалије је ова мајка-црква по вољи свога епископата способна дати аутокефалију.^[34]

Из овога следи, Епархија Црне Горе није имала услове да тражи аутокефалију са једним епископом, а да је и имала услове могла је тражити само од мајке-цркве Пећке Патријаршије, али пошто је она била подчињена Цариградској патријаршији онда то је могла једино учинити од ове цркве, као што је то учињено у обновљеној Србији.

Колико је коштала самосталност Српске православне цркве у Србији довољно је за то навести неколико примера, и то не истичући све оне напоре око Преговора са турским властима и са Цариградском патријаршијом да Пристане на издвајање из њеног састава. Познато је да су грчке владике, тзв. фанариоти, на терену устаничке Србије плаћале Цариградској патријаршији сваке године извесну суму новца, звану мирију. То они нису често чинили, па је за њих била принуђена плаћати устаничка Србија. Зато је било договорено, да од 1817. Србија плаћа по 145.675 гроша годишње. Од 1824. договорено је, да у знак поштовања према Цариградској патријаршији плаћа се годишње по 6.000 гроша. За постављање митрополита 1826. и за дуг грчких владика исплаћено је 16.000 гроша. Идуће године плаћено је 46.000 за избор владика. За проглашење 1831. аутономије Српске Православне цркве у Србији, поред плаћених дугова за владике, кнез Милош дао је патријарху 50 дуката као поклон, а за издавање патријаршијског писма о проглашењу аутономије дато је такође 9.000 гроша, док је за хиротонију српског митрополита плаћено 300 ћесарских дуката и дата обећања да ће се плаћати годишње по 6.000 гроша, а када су Србији прикључене још шест нахија плаћање годишње повећано јена 9.000 гроша. Све је то чињено зато што је Србија била принуђена да и Турској плаћа данак док није 1878. добила независност, после чега је и Српска православна црква у Србији 1879. добила аутокефалију за коју је плаћена већа сума новца. Све је ово учињено легално и канонским путем, тј. вољом српских епископа у Србији упућена је молба Цариградској патријаршији, која је вољом њеног епископата пристала на издвајање Српске православне цркве у Србији у самосталну аутокефалну цркву. И то је она добила потврдом издатом о томе томоса-писма од стране Цариградске патријаршије.^[35]

Историја не зна да је Епархија Црне Горе, која је имала скоро увек само по једног епископа, икада и одкога тражила аутокефалију, нити јој је то икад ико канонски дао, па зато није је ни имала.

И само онај који би нашао доказ о тражењу аутокефалије и зато писмену дозволу да ју је добио, тј. објавио томос-писмо издато од мајке-цркве надлежне за то, може оспорити горње тврђење.

По црквеном учењу "Божанско порекло цркве, свештена природа црквене власти и црквених правила морају уздржавати државну власт од насртаја на област чисто црквеног правила и законодавства^[36] . Када је султанским бератом дато право Србима у Србији, да сами себи бирају, из своје средине, митрополита и епископе, онда је Србија у свом првом Уставу из 1835, члан 93. установила: "Внутрење руководство принадлежи митрополиту и духовној власти, која ће се указом одредити и набљудавати уговора, утврђени с патријархом у Цариграду", и тек после тога отпочело је са уређењем црквене власти издавањем Начертанија о духовној власти^[37] , а када је Српска православна црква у Србији добила од Цариградске патријаршије аутокефалност-самосталност 1879, од тада се са њом управљало по вољи њеног епископата.

Кнез Никола није поштовао учење цркве, и зато није поступао по том учењу ни 1903. ни 1904. када је донео уставе о тзв. синоду и конзисторијима, јер је он цркву сматрао као сваки други државни извршни орган његове самодржавности, и зато је њене органе декретом постављао у име извора власти која је потицала једино из његове воље. То сведочи и у његовом постављању првих чланова Конзисторија на Цетињу, издатом 1. јануара 1904. и објављеном истог дана у Гласу Црногорца, које гласи: "Ми Никола I, по милости Божјој, књаз и господар Црне Горе, на предлог нашег митрополита, а на основу члана 10. о устројству Конзисторије, постављамо: за председника Конзисторија његово преосвештенство митрополита Митрофана Бана; за редовне чланове:јереја Марка Мартиновића, јереја Илију Јовићевића и јереја Мираша Вукића; за почасне чланове: свештеника подгоричког Крста Поповића и свештеника сотонићког Сава Вукосавовића; за секретара ђакона Ива Калуђеровића. Наш митрополит нека изврши овај указ. Никола I с.р.; (са протупотписом) митрополит Митрофан Бан с.р".

Кнез Никола на све ово био је подстакнут покретањем још 1885. питања о обновљању Пећке патријаршије, боље речено о враћању у њој редовног стања, и ко од њених тадашњих делова има право на њен Трон у Пећи,^[38] а то је питање било нарочито оживљено 1904. и то полемички,^[39] што се слагало са његовом жељом да дође на српски престо у Призрену, о чему је певао у песми Онамо, онамо... О томе се сазнаје и из његовог ратног прогласа објављеног у Гласу Црногорца 23. септембра 1912, којим је позвао своје Црногорце, да похитају у борбу за ослобођење Метохије, где ће се срести са браћом Србијанцима, који гласи:

"Црногорци! Тужан вапај, који допире из Старе Србије, од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити. Онамо немилосрдно кољу не само људе, него жене и нејаку ђецу српску. Гласно, јадно и плијењено српско се робље, потуца по горама и око гаришта својијех домова, кликнући вас, да га заштитите и избавите. Дужност и љубав рода налажу вам, да похитате браћи у помоћ. Знам, да би сте ви то и досад учинили са урођеном вам одважношћу, да ме нијесте слушали и исчекивали исход мојијех мирољубивих напора за заштиту мученика преко границе. Моје наде, да ће се наћи начин да се без проливања крви Срби у Турској ослободе мука, не остварише се, те сад, колико год је мојем срцу тешко нарушити тишину европскога мира, не остаје ми до латити се сабље, оне сабље коју су ваши очеви неустрашиво сљедовали на Вучјем долу, Никшићу, Бару и Улцињу. Црногорци! Уз нас је правда, а коцка је бачена, па што Бог да и срећа јуначка! За мном, јунаци, да руку пружимо браћи у невољи, као и витешкој Малесији, која се ево двије године лавовски бори за своја права, слободу и сједињење са Црном Гором! Нијесмо сами. С нама је Бог, с нама су балканске хришћанске краљевине, са којима смо удружени у заједницу, за којом сам вазда чезнуо и коју су све до навале азијатског освајача жељно очекивали толики пасови балканских народа. Имам тврду наду у мишице, ред и послушност синова мојијех старијех војника, да ми ништа неће бити немогуће, но да ће сад височије него икад уздигнути углед драге Домовине и прослављено црногорско оружје новим сјајем обасјати. Смјелост је ухватити се у коштац са једном великом царевином што је најмилије заложити се за браћу. Пратиће нас симпатије свега образованог свијета, свега нашега српскога рода и осталога Словенства, витешке руке са мачевима пружају нам краљеви: Србије, Бугарске и Грчке, чији су народи у овоме светоме предузећу с нама збратимљени. Ни ту царевину не затичемо из објести, већ из најплеменитијих побуда, да спријечимо коначно уништење прекограничне браће. Црногорци! Вашијем мушкијем кораком похитајте онамо гдје се страда, гдје се плаче. Нека повезана браћа Старосрбијанци час прије угледају ваше славне барјаке: нека рекну: "Ево браће, ево осветника испод Ловћена, Кома и Дурмитора, ево синова Црне Горе гдје долијећу у наш загрљај, и сад нијесмо више ми странци, ни робови!" Тамо ћемо се срести са нашом драгом браћом из Србије, које предводи њен витешки краљ, мој љубљени зет, да се с њима жељно загрлимо, заједно носећи потлаченима слободу. Нека се благословом Божијим и Светога Петра остваре снови из моје младости, кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријавао српске груди вјером да оружани морамо поћ: Онамо, онамо за брда она!"

 

Он је то јасно изразио и по ослобођењу Косова и Метохије када је добио са Ђаковицом, Дечане и Пећ и проширио власт и на Метохији. Зато је одмах основао Епархију пећку са седиштем у манастиру Пећи, па је наименовао за митрополита др Гаврила Дожића, који је по жељи његове владе 1911. био хиротонисан у Цариграду на столицу упражњене Рашко-призренске епархије, кога је испратио, да тамо оде, 27. новембра 1913. са речима:

"Високопреосвећени! Кључеви од светијех и дивнијех храмова српских, које сам примио по милости Божјој из руку моје побједоносне војске, предајем вама са благословом високопреосвештеног господина, митрополита Митрофана, да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у Пећкој епархији српском свијету широм отворите, да се пред дверима истијех Богу за српску снагу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете. Анђели небески, свети краљеви и патријарси, који у простору ваше Богохраниме епархије вјечним сном почивају, радоваће се кад под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма Србинова и молитва за здравље српског народа и његову срећу. Изволите преосвештени, сљедовати примјерима мојих славних прадедова,господара све земље, и бити надахнути према неправославној браћи оном њиховом широком вјерском сношљивошћу, којом су се вазда одликовали. Прва тамо ваша молитва нека буде благодарност Богу за доживеле ове срећне дане, за упокојење душа погинулих Срба, као и онијех Срба, који су радом, трудом, жељом и молитвом допринели ослобођењу нашега народа испод Турака. Искрај тамо дугог упражњеног Пријестола славних српских Патријараха[40] , учите ми драги мој народ кријепости и вјери православној. Утврђујте у њем љубав према домовини, јер Пећ је била огњиште Српске цркве и моћи српског духа. Пећ је била српска Москва, а Москва је чедна мајка не само браће нам Руса, него и наша, јер она нас је бранила у мучним временима и озаравала вјером у Бога и у побједу наше праведне мисли. Најлепши Божји храм на Балкану, моје високе Дечане, одржавајте у сјају и великољепности као свети израз и свједоке српске побожности и величине".[41]

 

Ово краља Николе србовање, проширивање своје власти на Пећ, и преузимање Трона Пећке патријаршије, није дуго трајало, јер већ идуће године избио је рат, који га је скинуо са свога трона на Цетињу.

^[1] Синтагма је грчка реч, а означава сређивање, збирку, зборник списа, ранг листу и слично.

^[2] Милутиновић, Исторiя Црне-Горе, 78-82; Јевто М. Миловић, Титуле владика Петровића, Историјски записи, 60, 1987, 53-54.

^[3] Записи, Цетиње, 19, 1938, 44; Миловић, Титуле владика Петровића, 55. (Подвлачење у тексту је моје.)

^[4] (Петар I Петровић Његош), Кратка исторiя Црне Горе, Грлица, Цетиње 1835, 55-86; 41-78; 1837, 41-52; 1838, 41-62; Посланице, Цетиње 1936.

^[5] L. C. Vialla de Commieres, Voyage historique et politique au Montenegro, Paris 1820; Лазаръ Поповичъ, Черногорскiй владька Петръ I, Киевъ 1897; др Душан Лекић, Спољна политика владике Петра I Петровића Његоша (1784-1830). Цетиње 1950; Душан Вуксан, Петар I Петровић Његош и његово доба. Цетиње 1951. (Подвлачење у тексту је моје.)

^[6] Миловић, Његош у слици и речи, Титоград (Подгорица) 1974, 63.

^[7] Његошев албум, Цетиње 1951, 43.

^[8] Миловић, Титуле владика Петровића, 58

^[9] (Вук Ст. Караџић), Мontenegro und die Monteneriner, Stuttgard und Tubingen1837; Francesko Karara Il Vladica di Montenegro, Letture di Famila, Trieste, 1852; Bartolomeo Biasoletto, Viaggio del re federico Augusto di Sassomia nell' Istoria, Dalmacia e Montenegro, fato nella primavera 1838, Trieste 1841; Eгоръ Петровичъ Ковалевскiй, Черногорiя и славяанскiя земљи, С. Петроград 1872; Александръ Поповъ, Путешествiе вь Черногорию, Санктпетербургъ 1847; В. М. Медаковић, П. П. Његош, Н. Сад 1882; Вук Врчевић, Живот Петра II Петровића Његоша владике црногорскога, Чланци и прилошци, Н. Сад 1914, 110-201; П. А. Ровинскiй, Петръ II (Раде) Петровичъ Ньегошъ владыка черногорскiй (1830—1851); С.- Санктпетербургъ 1889; др Л. Томановић, Петар Други Петровић - Његош као владалац, Цетиње 1896; Љубомир Дурковић-Јакшић, Енглези о Његошу и његовој Црној Гори, Титоград (Подгорица) 1963.

^[10] П. А. Лавровъ, Петръ Петровичъ Њъегошъ владыка черногорскiй и его литералная дъяательностиъ, Москва 1887.

^[11] Љубомир Дурковић – Јакшић, Петар II Петровић Његош (1813–1851), Варшава 1938. (на пољском)

^[12] Види: Добрило Аранитовић, Проф. др Љубомир Дурковић-Јакшић — 6ио-6ио6иблиографија, Библиографски вјесник, Цетиње 1896, бр. 1, стр. 197-245.

^[13] Др Љубомир Дурковић-Јакшић, Тршћански Срби и словенска стремљења у Трсту 1848—1849, Историјски гласник, Београд, 1-4, 1952, 87-129; исти, Прилог историји Српске православне општине у Трсту, Богословље, Београд 1970, 79-143; Миодраг Ал. Пурковић, Историја Српске православне општине у Трсту, Трст 1960; (Guiseppe Stefani), Greci a Trieste nel settecenti, Trieste 1960.

^[14] Архив САНУ - ДСС 1856/9.

^[15] Исто. - ДСС 1856/52.

^[16] Гласник ДСС 1856, 116-130.

^[17] Исто, 1857, 227-242. Овде је дат превод на српски језик

^[18] И. И. Соколов, Константинопольская церковъ въ ХIХ въкъ, С.- Петерсбургъ. 1904, 698.

^[19] Вук. Стеф. Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд 1922, 70-73; В. М. Г. Медаковић, Живот и обичаји Црногораца, Н. Сад 1860, 34-37.

^[20] Др Љубомир Дурковић-Јакшић, Његош и питање архијерејског благослова за превод Вукова Новога завјета, Календар Црква СПЦ 1947, 42-47; Медаковић, П. П. Негош, 127-128.

^[21] Законик общи црногорски и брдски. Законик Данiйла Првогъ, Цетиње 1982; др Јован Р. Бојовић, Законик књаза Данила, Цетиње 1982.

^[22] Подвлачење у тексту је моје. О теократизму у Црној Гори писао је И. Рогановић (Церногорскiй теократизмъ (1496—1851), Казанъ 1890) и Радосав Вешовић (Теократизам и његови одјеци у историји Црне Горе, Цетиње и Црна Гора, Цетиње 1927, 118-142).

^[23] Цјелокупна дјела Николе Петровића Његоша, Цетиње 1969,1, 45-46.

^[24] (Подвлачење у тексту је моје.)

^[25] Педесет година на престолу Црне Горе 1860—1910; Цетиње 1910, 95-103. Подвлачење у тексту је моје.

^[26] Устав Светога синода у Књажевини Црној Гори, Цетиње 1904, страна 21,вел. 8°; Устав православних конзисторија у Књажевини Црној Гори, Цетиње 1904, страна 106, вел. 8°.

^[27] Подвлачење у тексту је моје.

^[28] Архив САНУ, бр. 14358/478.

^[29] Исто. бр. 14358/485.

^[30] Исто, бр. 14358/478; Марко Јачов, Аутобиографија Никодима Милаша, Мешовита грађа Историјског института, 12, 1983, 9-130.

^[31] Др Никодим Милаш, Православно црквено право, Београд 1926,329-330 (друго издање).

^[32] Те године је Димитрије Руварац писао: "Може се правим уникум назвати аутокефалном једне епископије-митрополије у којој нема више од једног епископа-митрополита, кога је пре народ бирао, и сада кнез, и који мора да мољака друге да би га посветиле" (Д. Руварац, О укинућу Пећке Патријаршије и њеног наслеђа, Београд 1904/из "Српског Сиона" за 1904/, стр. 30).

^[33] Споменица о двадесет петогодишњици архијерејске службе његовога високопреосвештенства митрополита Црне Горе Митрофана Бана, Цетиње 1911, 132. Текст оригинала Милашевог поздрава нисам могао проверити, да ли је тако гласио.

^[34] С. Троицки, Суштина и фактор аутокефалије, Архив за правне и друштвене науке, 26, 1933, 189-200; исти, Цариградска црква као фактор аутокефалије, Архив за правне и друштвене науке, 34, 1937, 20-38.

^[35] Др Љубомир Дурковић-Јакшић, Развој основног закона у Шумадији у првој половини XIX века (1804—1847), Гласник СПЦ 1947, 291-294; исти, Србија и Ватикан 1804—1918, Краљево—Крагујевац 1990, 129. Колика је дуга и тешка била борба Бугара, да би добили своју самосталну цркву види: Др Радослав М. Грујић, Стара и савремена хришћанска православна црква, Београд 1920; др Стефанъ Цанковъ, Българската православна църква от освобождението на настояще време, София 1939.

^[36] Др Чедомир Митровић, О законодавним границама између цркве и државе, Београд 1928, 5.

^[37] Исти, Први српски закон о црквеним властима, Београд 1909.

^[38] В. С. Д. (Д. Руварац), Ко је наследник Српске православне патријаршије и коме данас то право припада врховно право над сарајевском православном митрополијом? Гласник СУД, 62, 1885, 125-171; Питање о обнављању Српске Пећке патријаршије и Охридске архиепископије, Београд 1896; Н. Дучић, Васељенско и Српско црквено питање, Београд 1897.

^[39] Ђура Вукичевић, Да ли се Српска православна Патријаршија год. 1766, канонски укинула и коначно угасила? и Ко јој је црквени и правни наследник? Н. Сад 1904; Д. Руварац, О укинућу Пећске Патријаршије и његовом наслеђу, Срем. Карловци 1904 (из "Српског Сиона" за 1904).

^[40] Подвлачење у тексту је моје.

^[41] Записи, Цетиње, 19, 1938, 195-196.

Успостављање редовног стања у Пећкој патријаршији 1920. Године

После ослобођења 1918, вољом свих епископа са територије Пећке патријаршије, која је 1766. била силом турске власти насилно потчињена Цариградској патријаршији, отпочели су канонским путем радити на обнављању и успостављању редовног стања у цркви у границама нове државе. Епископи су већ на Првој конференцији у Сремским Карловцима 18. децембра 1918. образовали Привремен одбор, коме је поверено да припреми мере за организовање уједињења делова цркве из свих области које су ушле у састав нове државе. На Другој конференцији, одржаној у Београду 13/26. маја 1919, донели су одлуку о формирању Средишњег архијерејског сабора уједињене Српске православне цркве, за чијег председника је изабран митрополит Митрофан Бан^[1] .

Како је тада мислио о овоме митрополит Митрофан Бан чуло се са Цетиња, на Ускрс 1919, када је он у беседи рекао:

"При васкрсењу Христову, Ангел Господњи одвалио је камен од гроба његова; а садашњи велики рат одвалио је тешки камен са Косовске гробнице, те је уједињењем васцијелог српског народа васкрснула негдашња Душанова и Лазарева држава. Срби и Црногорци, од Косова па до данас, вазда су храбро и витешки војевали. Крв своју потоком пролијевали и све за своју православну вјеру, за ослобођење и уједињење српског народа. Та њихова племенита вјековна замисао, садје, слава Богу, остварена! Политичке међе, које су до сада српски народ раздвајале, из темеља порушене су, те услед тога, уједињење народно, само по себи дошло је, као природна последица (...). Свјетски садашњи рат доказао је, да мале државе не могу егзистирати, јер немају услова за живот. На првом месту ово се има разумјети за нас у Црној Гори".[2]

 

Све радње око установљења јединственог редовног стања у Српској православној цркви и у њеном узвишењу на "ступан Патријаршије" 1920. објављене су вољом свих епископа српског епископата, међу којима су били митрополит Митрофан Бан и Гаврило Дожић, митрополит пећски, који је био и учесник у подгоричкој скупштини 1918, на којој је донета одлука о сједињењу Црне Горе са Србијом, па је и на челу делегације те Скупштине ту одлуку донео у Београд.^[3] Одлуке српског епископата поздравила је Цариградска патријаршија, и то је исказала у своме томосу од 20. фебруара и канонском писму од 24. октобра 1922. године цариградског Патријарха и његовог Светог синода.

На тај начин, у свему складно канонима, поново је успостављено редовно стање у Пећкој патријаршији^[4] , о чему се чуо и потврдио и глас из славне Епархије Црне Горе.

Протојереј Иван Калуђеровић, из познатог угледног братства у Старој Црној Гори, родио се 1880. на Цетињу, где се школовао. Он је завршио Богословско-учитељску школу, и прво је учитељевао 1900/1. школске године, а већ 1902, по потреби службе, постављен је за писара у Митрополији, па је 17. августа и. г. и рукоположен за митрополитског ђакона. Када је 1904. основана на Цетињу Конзисторија наименован је за њеног секретара. Он је уједно био и синодални секретар и отправник његових одлука. Све време у служби, школској и црквеној, био је истакнути радник и српски патриота, служећи идеалима старих ратника у Црној Гори. Зато је после ослобођења 1918. био признат и унапређен. Он је већ 1919. произведен у протојереја и Извршни одбор за уједињење наименовао га је за члана Конзисторије. Задојен српским млеком, васпитан и школован у српском духу, познавајући како је и зашто 1904. организована Црква у Црној Гори, како се у њој радило и са каквом намером,^[5] он је могао истински дати праву оцену о историјској улози Епархије Црне Горе после 1766. године.

Када се на дан 30. августа / 12. септембра 1920. проглашавало обнављање редовног стања у Пећкој Патријаршији, у одсуству оболелог митрополита Митрофана Бана, који је скоро и умро, изговорио је беседу у Манастиру цетињском члан Конзисторије Иван Калуђеровић. У тој беседи, кроз уста свештеника, чуо се историјски глас поглавара Епархије Црне Горе, нарочито Његошев, тј. чуле су се речи о оном шта је ова Епархија кроз векове чувала и сачувала за Светосавску цркву, и шта је после националног и црквеног уједињења 1918. унела у заједничку Државу и Цркву. Тај глас канонске и историјске истине најбоље потврђује оно што се чуло у речима протојереја Ивана Калуђеровића, и зато се оне дословно овде и наводе:

"Благочестиви хришћани! Пала ми је у дио ријетка срећа, да са светога и историјскога мјеста обавим прокламовање успостављања Српске патријаршије, дубоко жалећи што је наш високопреосвештени митрополит г. Митрофан болешћу спријечен да он, као егзарх Светога престола пећког[6] и први предсједник Средишњег Архијерејског сабора, овај велики и свечани чин обави. Браћо! Наш мученички народ туговао је столећима због насилног разједињења браће и Цркве своје. Столећима је он пророковао своје народно и црквено ослобођење и уједињење, рачунајући као аксиому да кад дође једно доћи ће и друго. Са политичким уједињењем нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца у једној Држави, одмах је дошло на дневни ред и питање о црквеном уједињењу. Уједињење Српске православне цркве, из свију црквених области наше Краљевине, није више сан, него стварни чин. Овај акт јединства једнодушно прокламован је у Београду 13. (26) маја прошле године од цјелокупног српског епископата: а владарским указом 7. јуна ове године добио је највишу санкцију. Овим су све досадашње српске православне цркве, као и оне које су биле у вези са другим православним црквама, сједињене у заједничку нераздвојну цјелину. Данас, на дан Сабора српских просвјетитеља, у присуству свију српских архијереја, у Сријемским Карловцима, на најсвечанији начин, врши се проглашење успостављања Српске патријаршије: наша се Црква уздиже на степен виши чиме се за вазда крунише дјело уједињења наше Цркве и нашег народа. За владе Немањића напредовао је српски народ, а до врхунца угледа и славе дошао је за вријеме цара Душана Силног. Душан је учинио своју пространу државу угледном у свијету и нај моћнијом на Балканском полуострву. Године 1346. Душан сазове у Скопљу знаменити Сабор и о Ускрсу, 16. априла, прогласи се Пећка архиепископија за Патријаршију, а Душан се свечано крунише за цара српског. Данас се само обнавља стара Пећка патријаршија, коју су Грци 1766. незаконито укинули. Али, Српска патријаршија није се тада коначно угасила. Присаједињење ове Цариградској цркви није било пуноважно, јер је спроведено насилно, против воље надлежних фактора, незаконитим и неканонским путем и начином. Тај насилнички акт сматрала је Српска црква за државни удар. И народ и свештенство српско борише се противу тога удара дуго и очајно... Али, наступило је тешко доба, да је Пећка патријаршија фактички потпала под Грчку патријаршију, у највећем обиму своме, али у целини никад и никако. Последњи плам на пријестолу Св. Саве, гори увијек, гори и данас, те својим животом и бићем класички свједочи даје првобитна Светосавска аутокефалија Српске цркве увијек и непрекидно и остајала, даје трајала и дотрајала до данашњег дана. Тај живи и никад неугашени Пламен тињао је на Цетињу, на пријестолу старославне Зетске, скендеријске и Приморске митрополије, тој јединој митрополији српској, до данашњег дана успјешно се одржао црквеноправни континуитет и традиција Пећке Патријаршије. Храбра наша војска на Митровдан 1912. године ослободила је Патријаршију и Пећ, а актом политичког уједињења и црквеног јединства, омогућено је подизање наше старе српске славе и обнављање Пећке патријаршије (...). Обнављање Српске пећке патријаршије дјело је Божје у истини и Бог ће га по милости својој благословити, како би цвјетало и напредовало у свему своме што је Богу угодно, а уједињеном српском народу срећно и корисно. Браћо! Постигосмо политичко уједињење, оствари се црквено јединство, сад је потребно да се опашемо слогом и љубављу и то не само у обиму српских или југословенских него и у обиму свесловенских идеала. Ако тако сложно будемо радили, пошто смо се на дјелу освједочили да само слога Србина спасава, убрзо ћемо стећи и то свето увјерење да само слога Словенство спасава, што ће се, ако Бог да ускоро и остварити. Амин!"[7]

 

И на крају, нужно је подвући, да на основу свега онога што је у овоме раду установљено, од 1920. постоји, Српска православна црква као канонска самостална црква, коју као такву признају све православне аутокефалне цркве на челу са Цариградском — Васељенском црквом у Цариграду, и према томе ниједна њена епархија или више њих, не може се канонски издвојити у самосталну — посебну цркву без њене сагласности као Мајке-цркве, тј. без сагласности њених епископата — Светог архијерејског сабора.

А, то треба да знају они са Југа и Запада, јер се Српство тутњавом злих духова 1988. Пробудило и на ноге востало!...

^[1] Гласник, службени лист УСПЦ 1920, 1-2.

^[2] Ускршња посланица митрополита црногорског Митрофана Бана, Цетиње 1919, 5-6. (Подвлачење у тексту је моје.)

^[3] Јован Р. Бојовић, Подгоричка скупштина 1918, Београд 1989, 194-195.

^[4] Сва значајна акта о раду на успостављању овог редовног стања објављена су у Гласнику, службеном листу УСПЦ за 1920.

^[5] О животу и раду Ивана Калуђеровића припремљен је посебан и опширни рад за штампу.

^[6] Ово треба разумети, да је Калуђеровић беседио по благослову свога митрополита, Митрофана Бана, који је био председник Средишњег Архијерејског сабора, и у тој функцији имао егзархиско овлашћење трона Светог Саве, јер му је то пуномоћје поверио српски епископат.

^[7] Гласник, службени лист УСПЦ 1920 84-85. (Подвлачење у тексту је моје.)