---

ЕКЛИСИОЛОГИЈА СВЕТОГ ИГЊАТИЈА АНТИОХИЈСКОГ

Јован Романидис

 Јасан кључ за разумевање еклисиологије Светог Игњатија је његово мишљење у вези спасења. Као што ће бити показано, Црква као Тело Христово, према Светом Игњатију постоји, само у циљу спасења у Христу. Стога би његова еклисиологија без општег прегледа његове сотериологије била несхватљива.

 У постојећим списима Светог Игњатија не може се пронаћи никакво систематско излагање сотериологије. Ово је сасвим природно пошто је он писао крштеним хришћанима првенствено у вези унутрашњег Црквеног јединства и реда, против извесних јеретика, а такође и у вези свог претећег страдања. Али ипак, да би разумели да је сотериолошка основа Игњатијевог учења видљива пројава Цркве, у овом раду ћемо се бавити следећим темама: 1) спасење (од пропадивости) и етика, 2) достизање спасења у Христу и тајинско схватање Цркве, 3) Црква и Евхаристија, 4) Црква или Заједница, 5) свештенство, 6) одговарајућа запажања у вези извора и основе епископата, 7) основа једнакости епископа, и 8) закључне напомене.

1) Спасење (од пропадивости ) и етика.

 Свети Игњатије пише да: "и би скривено од кнеза овога века: девственост Маријина и њено рађање, као и смрт Господња - три јавне тајне, које су у тишини Божијој учињене... Зато се одасвуд све потресало, јер се припремало уништење смрти!" (Еф 19). Уништење смрти није друго до поробљавање Сатане и остварење ове три тајне. Сатана је овде блиско повезан са смрћу. Помоћу смрти и пропадивости демон влада поробљеним човечанством (Јев 2: 14- 15).  "А жалац је смрти грех" (1 Кор 15, 56), "грех царује у смрти" (Рим 5, 21). Због тираније смрти човек је онемогућен да живи у складу са својом оригиналним одређењем несебичне љубави.  Он сада има инстикт самоодржања, чврсто укорењен у себи од рођења. Зато што живи под сталним страхом од смрти човек свагда трага за телесном и психолошком сигурношћу, и тако постаје наклоњен индивидуализму и утилитариста по ставу. Грех је слабост човека да живи према свом изворном одређењу  несебичне љубави чије тражење није његово сопствено и ова слабост је укорењена у болести смрти. Зато што је смрт у сатаниним рукама узрок греха, царство ђавола и смрти је разорено "уништењем смрти" (Иг Еф 19).

 За Игњатија смрт и пропадивост су једно ненормално стање које је Бог дошао да разори оваплоћењем свога Сина.  Космологија Светог Игњатија није ни монофизитска ни монотелитска. Поред воље Божије и добра, сада постоји и привремено сатанино царство, који влада помоћу смрти и пропадљивости, и човек притискан од ђавола али у исто време и подржаван од Бога и слободан, да коначно у скалду са (слободном) вољом, следи једног или другог. И свет и Бог имају сваки своје особине - свет смрт а Бог живот (Иг Маг 5).  Али материјални свет никако није зао, нити је производ пада. Он сада постоји под силом пропадивости (Рим 8: 20-22) али је у Христу очишћен. Наш Господ "би рођен и крштен, да страдањем воду очисти" (Иг Еф 18). Живот и бесмртност нису својствени човеку већ Богу. "јер ако би се Он углеадао на нас, по ономе што чинимо, онда нас више не би било" (Иг Маг 10). Сам Бог се јавио у телу "за новину вечнога живота" (Иг Еф 19). Христос је извор живота (Иг Еф 3; Маг 1; Смир 4) и "да би Цркви одисао непропадљивост" (Иг Еф 17) "без којега немамо истинскога живота" (Иг Трал 9).
 У посланицама Светог Игњатија идеја природне бесмртности као одговарајућег елемента људске душе потпуно је одсутна. И они пре и они после Христа имају смрт и васкрсење Христово за свој извор живота. Христос је подигао пророке (Иг Маг 9) "који су спашени будући у јединству Исуса Христа" (Иг Фил 5). Он је "Првосвештеник, коме је поверена Светиња над светињама... врата Очева кроз која улазе Авраам и Исак и Јаков и Пророци и апостоли и Црква." (Иг Фил 9). За снажне људе Божије "награда је бесмртност и живот вечни" (Иг Пол 2). "Јеванђеље је савршенство непропадивости" (Иг Фил 9). Црква сада има мир телом и крвљу и страдањем Исуса Христа (Иг Трал. поздрав). Смрт Христова је "свезала" ђавола (Иг Еф 19) и као таква је извор помоћу кога је живот обновљен (Иг Маг 9) "да верујући у Његову смрт можете избећи смрт (Иг Трал 2). "Страдање Христово је наше васкрсење" (Иг Смир 5). Они који игноришу смрт и телесно васкрсење Христово "од Њега су они одречени, будући заступници већма смрти неголи истине" (Иг Смир 5). Онај ко Га не исповеди "телоносцем... сасвим Га пориче, будући (сам) смртоносац" (исто). "... ако не поверују у крв Христову и њима ће се судити" (исто, 6). "Они, дакле, који противурече дару Божијем - умиру дискутујући" (исто, 7).

 Свети Игњатије стално и упорно наглашава апсолутну неопходност вере у стварни историјски догађај Оваплоћења Бога од Дјеве као и смрти и телесног васкрсења Богочовека. (Трал 2, 9, 10; Фил 8, 9; Смир 1, 2, 3, 4, 7). "Желим да се причувате да не упаднете у замку сујете, него да се потпуно уверите у рођење и страдање и васкрсење, које је било у време намесништва Понтија Пилата." (Иг Маг 11). Вера у тело и дух (Смир 3) Христов је основа читаве структуре Новог завета и древне хришћанске етике. Живот несебичне љубави и успешна битка против сила смрти и ђавола су немогући без  заједнице са стварно животодавним и васкрслим телом Господњим. "Упознајте добро те који другачије уче о благодати Исуса Христа која је дошла нама, да видите како су они супротни вољи Божијој. Њима није стало за љубав, ... итд" (исто, 6). Највероватније се Свети Игњатије овде осврће на јеретике дуалисте који одбацују истинитост материјалне твари и као последицу тога реалну важност смрти и пропадивости. Могуће је претпоставити да Игњатије овде пренаглашава неадекватну етику јеретика на које је мислио. Такав суд је нарочито привлачан када неко схвати чињеницу да се неки од јеретика које је Игњатије напао, диве и поштују православне, као што се то и данас дешава. "Јер шта мени неко користи, ако ме хвали, а Господа мога хули, не признајући га телоносцем?" (исто, 5) Такав вредносни суд, који се међутим, тиче такве могуће претераности може се донети само када неко користи као критеријум етичке теорије стране основној Игњатијевој мисли. Етички критеријум Светог Игњатија не може бити просуђен у складу са теоријама природног моралног закона који човеково трагање за сигурношћу и срећом схвата као нешто нормално. Потпуно је јасно да Игњатије уједињује могућност хришћанске етике не на природним утилитаристичким принципима среће, већ једино на васкрслом телу Христовом. Овај однос хришћанске етике према физичкој смрти и васкрсењу Христовом мора да се разуме у једном одговарајућем схватању претпоставки Игњатијеве еклисиологије.

 Сатна, помоћу смрти, паразитски влада творевином и човеком. (Рим 8: 20-22; Јев 2, 14). Деца Божија "из страха од смрти целога живота беху кривци за своје робовање" (Јев 2, 15). Зато што се власт сатане налази у физичкој и материјалној реалности смрти и пропадивости, уништење сатане може бити постигнуто само стварним васкрсењем тела - а не бекством од твари некој другој претпостављеној стварности. Обитавањем животодавног тела Христовог верни су ослобођени ропства ђаволу и постом, молитвом, и заједничком несебичном љубављу могу да победе последице смрти тј. грех благодаћу Божијом у Христу и Светоме Духу. "... верујући у љубави имају лик Бога Оца кроз Исуса Христа, којега ради ако нисмо готови умрети у страдању Његовом, нема у нама ни живота Његовог" (Иг Маг 5). И онтолошка стварност и етичко значење Оваплоћења, смрти и васкрсења Христовог, по неопходности су уједињени и нераздељиви. Одбацивање једног води одбацивању другог. ако онтолошка и материјална моћ "онога који има моћ смрти то јест ђавола" (Јев 2, 14) није уништена смрћу и васкрсењем Христовим, грех још увек влада. "Ако Христос није устао... још сте у гресима својим" (1 Кор 15, 17). Борба хришћана против греха и за спасење кроз несебичну љубав била би некорисна и бесмислена. "Да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умрети" (1 Кор 15, 32). поред етичких импликација Христовог неваскрсавања, не би било наде ни за живот након смрти. "Онда и они који уснуше у Христу пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи" (1 Кор 15: 18-19). Међутим, они који одбацују истинито рођење, смрт и васкрсење Оваплоћеног Логоса Божијег су "заступници смрти" и "њихова имена су неверничка" (Смир 5).

 Према томе, хришћанска етика за Игњатија није само ствар чувања замишљеног урођеног моралног закона претпостављеног природног света ради стицања личне среће, било иманентно или трансцедентно.  Оно што садржи природну тежњу за сигурношћу и срећом заиста је живот по диктату смрти, или тело под влашћу смрти, које стално тражи телесну и психолошку сигурност постојања и вредности. "... нека нико не гледа на ближњега (само) по телу, него једни друге у Исусу Христу свагда љубите" (Иг Маг 6). Љубав у Христу оштро се разликује од "ката сарка" евдемонистичке и утилитаристичке љубави такозване природне хуманости. Хришћанска љубав "не тражи своје" (Рим 14, 7; 15, 1-3; 1 Кор 13, 5; 5, 15; 10, 24, 29-11, 1:12, 25-26:13, 1; 2 Кор 5, 14-15; Гал 5, 13:6, 1; Еф 4, 2; 1 Сол 5, 11) "... браћи мојој саветуј, у име Исуса Христа да љубе супруге своје као Господ Цркву" (Иг Пол 5). Ова љубав је таква да"Христос не угоди себи" (Ром 15, 3) већ "Он за све умре, да они који живе не живе више себи" (2 Кор 5, 15). Из тог разлога хришћански брак који има свој мотив у несебичној љубави Христовој је "велика тајна, а ја говорим за Христа и за Цркву" (Еф 5, 32). То је велика тајна само за хришћане не због оних који ван Цркве нису у браку, већ зато што хришћански брак припада другој димензији. Стога "они који се жене и који се удају, треба са сагласношћу епископа да ступају у сједињење (брака), да им брак буде по Господу а не по похоти" (Иг Пол 5).
 Због особине првородног греха, савршеност у овом времену је постигнута не у потпуности већ делимично у складу са врстом рата вођеног против демонских сила. Добра дела нису део пословног договора између Бога и човека путем кога се Бог обавезао да награди спољни и утилитарни акт доброчинства. Добро дело је пре производ двоструке битке вођене против демона и за неутилитаристичку несебичну љубав према Богу и ближњима.  Према томе заједница божанског живота кроз људску природу Христову није довољна за спасење. Тајински (сакраментални) живот није магична гаранција вечног живота.  Хришћани морају такође водити непрекидни рат против сатане. "... ако издржимо сваки утицај кнеза овога века и избегнемо га, задобићемо Бога" (Иг Маг 1)

 Само када се увиди нераскидиви ланац који постоји у Библији и раној Цркви између разарајуће силе смрти, пропадивости и болести, и личности сатане, може се разумети однос првих хришћана према смрти и мучеништву. "... И одмах Га дотакнуше и повероваше, сјединивши се са телом Његовим и са духом" (Смир 3). Онај ко се плаши смрти и који стога робује њеним последицама неспособан је да живи по Христу "којега ради ако нисмо ради добровољно умрети у страдању Његовом, нема у нама ни живота Његовог" (Иг Маг 5). Канони Цркве су веома строги према онима који из страха одбаце Христа.  Одбацивање Христа због страха од смрти схватано је као пад у руке ђавола.  Према томе упорност у жељи Светог Игњатија да не буде спречен у својој намери да мученички пострада, није била последица есхатолошког ентузијазма или психопатског поремећаја, већ јасна последица остварења нераскидиве везе која постоји између смрти и сатане, који је, са човеком као својим сарадником, сам узрок етичког и физичког зла. Пошто је осуђен на смрт и према закону већ мртав, било је немогуће за Светог Игњатија да покуша да избегне мучеништво. То би значило робовање сатани. "Кнез овога света хоће да ме разграби и моју увереност у Бога да упропасти. Нека му нико, од вас који сте у Риму не помогне" (Иг Рим 7). Свети Игњатије није био психопата. Напротив, он је имао оштро разумевање библијске демонологије (2 Кор 2, 11) која није само доминирала његовим схватањем вере и делања, већ је такође уређивала читаву теологију ране Цркве у вези мучеништва "Молите се за мене да успем... Ако пострадам, значи да сте ме заволели. Ако ли будем одбачен  значи да ме мрзите" (Иг Рим 8). "... одсецање удова, млевење целога тела, зле муке ђаволове - нека све то дође на мене, само да Исуса Христа задобијем" (Исто 5).

2) Схватање спасења у Христу и тајинска концепција Цркве

 Победом Христовом над смрћу и ђаволом онај ко верује у тело Христово је враћен у заједницу живота и љубави Божије у јединство са ближњима и такав љуби "ништа већ само Бога" (Иг Еф 9, 11; Иг Маг 1). "А треба на сваки начин прослављати Гопспода Исуса Христа, који је вас прославио, да бисте усклађени у једној послушности, и у истом мишљењу, могли сви говорити исто у погледу истих ствари." (Иг Еф 2).  За Светог Игњатија примарна особина хришћана је њихов дух заједништва и несебичне љубави и њихова потпуна једнодушност у вери. (Иг Еф 20; Трал 12; Фил поздрав; Пол 6). Вера и љубав су за свакога једна истоветна стварност као почетак и крај живота у Христу. (Иг Еф 14). Јединство свих у љубави је "образац и наук бесмртности" (Иг Маг 6). "Све ове ствари заједно су добре ако верујете са љубављу" (Иг Фил 9). Вера је "бити сакупљени заједно (синаксис) у Богу" (Иг Маг 10). "Зато се вашом сагласношћу и сложном љубављу прославља Исус Христос" (Иг Еф 4). Само у таквој хармонији љубави можемо знати да учествујемо у Богу (исто). Тако, спасење и освећење могу се постићи само јединством у љубави једних са другима у животу Христовом (исто, 2).

 За Игњатија човек нема живот сам по себи. Само је Бог живот по себи (аутозое - self-life). Човек живи учествовањем. Зато што ђаво држи човека заробљеног његова заједница са Богом је у исквареној природи а завршетак у гробу. Дело васпостављења сталне и нормалне комуникације  Бога и човека може бити довршено само стварним вескрсењем човека самим Богом. (Јез 37, 12). "Он који једини има бесмртност" (Тим 6, 16). Ова бесмртност Божија, међутим, није у свом даровању одвојена од творевине, Божијом енергијом љубави. Стога "и пића желим - крви Његове, која је љубав непропадива и живот вечни" (Иг Рим 7). Љубав Божија није однос (то прос ти) над којим доминира крајња мотивација. Ако је сусрет са Богом био могућ у домену среће и ако је Бог на тај начин владао, тада Његови односи, ако заиста на тај начин постоје, постоје као нужни.  Живот Бога Оца, међутим, који из суштине рађа Сина и исходи Духа је лична и несебична љубав, која благодаћу и потпуно слободно кроз Сина и у Духу ствара ex nihilo, помажући, спашавајући и освећујући творевину, не помоћу створених средстава, већ својом сопственом нествореном енергијом. Спасење није само враћање правилног односа између Бога и човека. Напротив, човек је спашен враћањем живота који је дат створеним бићима само од Бога. Спасавајућа благодат, дакле, је заиста нестворени живот, давање енергија Божјих које оживљавају и оправдавају човека поражавањем ђавола.  Тело Христово је извор живота и оправдања  не као тело per se, већ зато што је то тело Бога. Из овог разлога Игњатије може да каже "и пића желим - крви Његове" (Иг Рим 7; такође Иг Еф 1)

 Моралистичко схватање о искупљењу, према коме човек већ поседује бесмртну душу, тако да је спасење ствар промене односа Бога према човеку, и човека према Богу, усаглашавањем њихових пословних интереса, сасвим је одсутно у Игњатијевој мисли. Искупљење није просто усклађивање и преуређивање божанске и људске психологије. Нити је то један интелектуални проблем изједначавања људског начела са непроменљивим прототипом Божје суштине који заједно обухватају истину. То није одговарајући однос две бесмртности, Божије и људске, која је у питању, већ више обнављање изгубљене бесмртности, сада ограничене смрћу, и следствено томе моралне искварености. Само учествовањем у божанском животу и љубави Божијој у Христу кроз заједничку љубав билижњих, може се достићи бесмртност, бити оправдан, и избећи смрт. (Иг Еф 20; Рим 7; Смир 7). Баш из овог разлога они који живе у Христу несебичном љубављу једни према другима су "камење храма Очевог, узидано на висину оруђем Исуса Христа, који је крст, служећи се као ужетом Духом Светим... Сви сте ви, дакле, и сапутници, и богоносци и храмоносци, у свему украшени заповестима Исуса Христа" (Иг Еф 9; такође и 15; Иг Маг 12; Иг Фил 7.). Хришћани све чине заједно "у Сину, у Оцу и у Духу" (Иг Маг 13).

 Мистичка концепција Цркве код Светог Игњатија, као тела Христовог није резултат личног ентузијазма за мистичким јединством са Богом као у неким типовима философије које на индивидуалистичкој основи трагају за све чистијим визијама вечне истине која се налазе у суштини појединца путем трансцендирајућег или пробојног (penetreting) материјалног феномена душе и јединства са стварношћу.  Игњатијев мистицизам нема ничег заједничког са философским или природним мистицизмом који се руководи претпоставком да се стварност  налази у превазилажењу материјалног, тако да две природне бесмртности, душа и Бог, могу опет постати једно. За Игњатија је сам свет реалност зато што је створен од Бога да буде реалност и доказ за ово је васкрсење Христово у историји за спасење историје и времена, не од историје и времена.  У оштром контрасту према својим спиритуалистичким противницима, Игњатије представља мистицизам поптпуно Христоцентрично и заиста саркоцентрично - само су тело и крв васкрслог Богочовека извор живота и васкрсења свих људи свих времена (Иг Еф 1, 7, 19, 20; Маг 6, 8; Смир 1, 3; Пол 3; Маг 9; Фил 5, 9). Људска природа Бога није друго до само спасење - наиме 1) васпостваљење бесмртности у којој се суделује заједно у несебичној љубави, 2) оправдање човека разорењем смрти и његовог тужитеља и поробитеља, ђавола, и 3) даривање силе потребне за победу над ђаволом борбом за задобијање несебичне љубави према Богу и ближњима кроз тело Христово. Христоцентрични и телоцентрични мистицизам Игњатија није просто сувишак превише ентузијастског нагињања, већ насупрот томе једна апсолутна неопходност за спасење, која конституише саму основу еклисиологије, заиста онакве кавом је срећемо у Новом завету и раној Цркви.

3) Црква и Евхаристија
 

 Човек је спасен заједницом божанског  живота кроз људску природу Христа, љубављу према ближњима, али "где је подела и гнев, Бог не обитава" (Иг Фил 8).  "Онај ко не воли брата свога остаје у смрти... А  ово је заповест његова: да верујемо у име Сина његова Исуса Христа, и да љубимо једни друге као што нам је дао заповест. ... И по томе знамо да Он пребива у нама, по Духу којега нам је дао" (1 Јн 3: 23-24). Дакле, "поделе избегавајте као почетак зала" (Иг Смир 7). "Не варајте се браћо моја, ако ко следује расколнику, Царство Божије неће наследити" (Иг Фил 3).
 Учествовање љубави Божије у заједници са свима осталима, која је уствари заједница божанског живота, може бити ослабљена или чак уништена људском немарношћу за путеве сатанине. "Бежите зато од зловештина, и замки кнеза овога века, да не бисте, придављени његовим схватањем, ослабили у љубави" (Иг Фил 6). "Немојте се помазати смрадом учења кнеза овога света, да вас он не зароби (и одведе) од живота који је пред вама" (Иг Еф 17). "Јер многи вуци, наизглед достојни поверења, злим задовољствима заробљују оне који трче к Богу, али такви у вашем јединству неће имати места" (Иг Фил 2). Због међусобног јединства у љубави Христовој сатана не може да надвлада пошто је љубав крв Христова и живот вечни којим је ђаво уништен. "Старајте се пак да се чешће састајете на Евхаристију Божију и на славу. Јер, када се често окупљате на исто место (епи то афто), силе сатанине се (тиме) уништавају и његова се пагубност разара једнодушношћу ваше вере" (Иг Еф 13). "Нека се нико не вара, ако ко није унутар жртвеника, лишен је Хлеба Божијега.... Који, дакле, не долази на заједнички скуп, тај се већ погордио и себе је осудио" (Иг Еф 5). "Ко је унутар жртвеника тај је чист, а ко је изван жртвеника није чист" (Иг Трал 7)

 Видљива Црква (и видљива и невидљива Црква за Игњатија чине једну непрекинуту реалност), је дакле сачињена од крштених верних који воде стални рат против сатане и последице његове силе укорењене у смрти, својим међусобним јединством у љубави у животодавној људској природи Христовој, и показују ово јединство и љубав у заједничкој Евхаристији у којој је укорењн њихов стварни живот и спасење. Другим речима, Црква има два аспекта. један позитиван - љубав, јединство, и заједницу бесмртности једних са другима и са светима у Христу, и један негативан - борбу против сатане и његове силе која је већ поражена у телу Христовом од стране оних који живе у Христу изнад смрти чекајући опште (или друго)  васкрсење - коначну и потпуну победу Бога над сатаном. Христологија је позитивни аспекат Цркве, али је она условљена библијском демонологијом, која је кључ негативног фактора који одређује и Христологију и Еклисиологију, које  су несхавтљиве без одговарајућег схватања рада и метода сатаниних. "Ради тога се јави Син Божији да разори дела ђавоља" (1 Јн 3, 8).
 Из овог двоструког аспекта Цркве сасвим је јасно да крштење није магична гаранција против могућности да се једном поново постане роб ђавола и стога искључен из тела Христовог (1 Кор 5: 1-13; Сол 3, 6-14; 2 Тим 3, 5;  Рим 11, 21;  "to…nun qaё·оmen, Уti gegТnamen ¤pax toа sиma-

toj." - Свети Јован Златоусти, трећа омилија на посланицу Ефесцима, 4.) Несебична љубав sine qua non спаења (1 Кор 13, 1) није нешто што се може задобити пуком интелектуалном одлуком, или сентименталним расположењем према општој идеји добра, или психолошким закључком да неко постаје објекат неодољиве благодати и тиме предодређен. Насупрот томе, истинита неутилитаристичка и несебична љубав настаје у вернима силом смрти и васкрсења Христовог кроз интензивни напор самоодрицања духовним вежбањем и безусловним ратом против сатане. С ове стране смрти текло Христово је Црква оних који Пасхално стално прелазе Црвено море супротстављајући се Фараону (ђаволу) и величајући Бога за спасење које је већ дато и истовремено исчекујући коначну победу. На тешком и опасном путу у Обећану земљу, од недеље до недеље, и од дана до дана, свако може да падне у руке сатанине и да буде одсечен од тела Христовог. На сваком окупљању "epi to afto" у значењу сваке Евхаристије, тело Христово, Црква са ове стране смрти, је у процесу стварања, Реч која је постала тело је остварена у вернима Духом Светим (1 Јн 3, 23-24), и та Црква, иако је већ тело Христово, стално постаје оно што јесте.
4) Црква и заједница

 Пошто је за Игњатија Евхаристија творачки (конститутивни) и очигледни центар заједничке љубави у бесмртности, и у исто време оружије које осигурава непрекидну одбрану од ђавола, сасвим је јасно да је заједничка Литургија темељна тачка вере и делања, у којој је учествовање једини сигурни знак непрекидне заједнице са Богом и ближњима у спасењу. Јединство несебичне љубави једних са другима и са светима у Христу је крај по себи - није ознака неког другог краја. Постојање било којих других утилитаристичких или евдемонистичких мотива другачијих од безусловне несебичне љубави према Богу и ближњима у Христу једноставно значи робовање сили сатаниној. "... не љеби ништа осим Бога" (иг Еф 9, 11; Иг Маг 1).
 У Евхаристијском животу несебичне љубави, ов је схваћена као један савршетак по себи и једини услов за стално чланство у Цркви, одакле следи да однос једне заједнице према другој не мже бити однос подређености и надређености. Нити једна заједница може бити сматрана делом друге јер је пуноћа Христова нађена у Евхаристији која је по себи највиши и једини могући центар и испуњење живота јединства и љубави. "... где је Исус Христос, тамо је и Саборна (Католичанска) Црква" (Иг Смир 8).  Сем тога, ђаво није уништен једном апстрактном идејом јединства и љубави.  Он може бити само делимично поражен јединством вере и љубави стварних људи који заједно живе свој живот у Христу. Једна апстрактна федерација заједница путем које је свако тело члан општег тела своди Евхаристију н другоразредну позицију и чини могућом јеретичку идеју да је учешће у телу Христовом више и темељније од заједничког локалног живота љубави за реалних људе чиме је уништено читаво значење Оваплоћења Бога и уништења Сатане  у одређеном месту и у одређено време у историји. Свака индивидуа постаје члан тела Христовог духовно и физички у посебно време и на одређеном месту у присуству оних којима се придружује.  Они који учествују у  једном хлебу једно су тело (1 Кор 10, 17). Учествовање у једном хлебу не може да се догоди на општем нивоу већ само локално. Тамо су, међутим, многи литургијски центри, и сваки ломи један хлеб, али заједно укупно много хлебова. Али ипак, то нису многа тела Христова већ једно. Свака заједница, дакле, која има пуноћу Евхаристијског живота у односу је са другим зајдницама не простим учествовањем у нечему већем од локалног живота у Евхаристији, већ у истоветности постојања у Христу "где је Исус Христос, тамо је и Саборна (Католичанска) Црква" (Иг Смир 8).

5) Свештенство

  Три реда свештенства "који су осведочени у мисли Исуса Христа, које је Он пос војој вољи учврстио у сигурности Духом својим Светим" (Иг Фил, поздрав; такође и Иг Еф 3, 6; Иг Фил 4). Пошто је света Евхаристија "лек бесмртности", следи да је јединство са онима који су сачували исправну литургију и учење у погледу тајни апсолутно неопходни услов за спасење. Стога "сједините се са епископом и председавајућима - за образац и наук бесмртности" (Иг Маг 6).  Све ствари које се односе на Цркву морају бити учињене заједно са епископом, презвитерима и ђаконима (Маг 4, 6, 7; Пол 6) јер је живот у јединству epi to afto усредишњен у њима (Иг Еф 2, 4, 5; Трал 7; Фил, позд; Пол 6). Јединство у епископу је икона јединства Цркве са Христом и Христа са Оцем (Иг Еф 5; Маг 2, 13; Трал 7; Фил 2, 3; Смир 8, 9). Подчињавање епископу је икона подчињавања Богу, Христу и једних другима (Иг Еф 5, 20; Маг 2, 13; Фил, 7).
 У складу са Игњатиевим мишљењем постоји један нераскиди однос између епископа и Евхаристије. Јединство са епископом и јединство једних са другима у једном хлебу унутар олтара је тачно једна истоветна стварност. Тамо је једно тело Господње, једна чаша, један олтар, као што је један епископ. "Зато, старајте се да (сви) учествујете у једној Евхаристији, јер је једно тело Господа нашег Исуса Христа и једна чаша за сједињење крви Његове, један (је) жртвеник, као што је и један Епископ заједно са свештенством и ђаконима, мојим служитељима - да бисте све што чините чинили по Богу. (Иг Фил 4, треба да буде схваћено у светлу ових одељака: Иг Еф 20; Маг 7; Трал 7; Фил, позд.). Литургија је особена карактеристика службе епископа под чијим личним надзором морају бити савршаване све тајне. "Нека нико без Епископа не ради било шта што се односи на Цркву. Она Евхаристија нека се сматра сигурном која је под Епископом, или ако коме он дозволи" (Смир 8). Само у случају нужде може Евхаристија да буде вршена под надзором презвитера. На ово је јасно указано чињеницом да "није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе свршавати" (исто). Тако би тврдња да чак ни агапе не могу бити држане без Епископа била несхватљива и екстремно фантастична ако се не би претпоставило да је у мисли и искуству Светог Игњатија, сваки литургијски ценар неопходно потребовао постојање Епископа и да је однос једног епскопа према сваком литургијском центру био нераскидива реалност.
 За даље објашњење суштинског односа службе једног Епископа према једном Евхаристијском центру, Свети Игњатије нуди чињеницу да је локално јединство хришћана у Христу epi to afto јасно и видљиво иконизовано јединством у личности, или служби Епископа. Јединство у Епископу је жива икона јединства у Христу. "Према томе, јасно је да на Епископа треба гледати као на самога Господа" (Иг Еф 6) "... под председништвом Епископа (који је) на месту Божијем" (Маг 6). "Јер кад се Епископу повинујете као Исусу Христу изгледате ми да не живите по човеку, него по Исусу Христу..." (Трал 2). "... нека сви поштују... Епископа као Исуса Христа" (исто 3).  "Где је Исус Христос, тамо је и Саборна (Католичанска) Црква" (Иг Смир 8). Очигледно је да Свети Игњатије овде без сумње позајмљује схватање Епископа као иконе Христове из литургијске праксе Цркве.
 Према Игњатију верни нису спасени кроз Епископа као индивидуу који као такав има неку врсту магичне моћи. Црква као стварно тело Христово има самог Бога за онога који врши спасење у Христу Његовим Духом у заједничкој тајни. Овде лежи читава теологија "епиклезе" којом је заједница непрекидно оживљена и оправдана Духом живота љубави тела Христовог, којим је ђаво свагда осуђен као клеветник и уништен, и којим је свет непрекидно укорен због недостатка вере која би га водила у заједницу спасења живећи у заједничкој љубави у Христу. (Јн 16, 7-11). Спасавајућа благодат Божија је његова сопствена нестворена енергија зато шро само Он који има моћ да ствара ex nihillo може да оживи и тако одбрани човека од робовања ђаволу. Стога је Епископ sine qua non спасења, не као индивидуа, не као нека врста магичног средства између Бога и човека,  већ као неопходни центар заједничког живота у Христу epi to afto , у коме су, заједно са презвитерима и ђаконима, утемељени верни и исправна служба и учење у вези са заједничком тајном. Када Свети Игњатије каже да одељено од Епископа, презвитерјума и ђаконата "нема Цркве" (Трал 3) он јасно изражава мишљење да "одељено од њих нема локалне заједнице".
 Унутар оквира горе поменутих претпоставки јасан је разлог зашто Игњатије може тако снажно да тврди да "ко тајно од Епископа нешто ради - служи ђаволу" (Иг Смир 9), "него избегавајте те зле паразитске изданке, који рађају смртоносни плод, којега чим неко окуси одмах умире" (Трал 11). Олтар и Епископ су нераздељиви. Онај ко није потчињен Епископу је ван олтара. Онај ко је ван олтара није потчињен Епископу. "Нека се нико не вара. Ако ко није унутар жртвеника лишен је хлеба Божијега. Јер ако молитва једног и двојице има такву моћ, колико ли већма молитва Епископаи све Цркве? Који дакле не долази на заједнички скуп тај се већ погордио и себе је осудио. ... Старајмо се, зато, да се не супротимо Епископу, да бисмо били Богу потчињени." (Иг Еф 5). "... једно тело, ... једна чаша, ... један олтар, као што је један Епископ..." (Иг Фил 4).
 Као центар јединства у мистагошком животу, Епископ је апсолутно неопходан за спсаење. Али његова служба није нешто независно од службе верних. Епископ стиче "службу која се односи на заједницу (или народ -  tѕn diakon…an tѕn e„j tХ koinХn ўn»kousan ), не од себе, ни кроз ћовека, нити по таштини, него љубављу Бога Оца и Господа Исуса Христа." (Иг Фил 1). Представљање  једне заједнице другој не врши Епископ, већ они које узабере сабор: "Потребно је поликарпе богоблажеењејши, сазвати богодолични сабор и изабрати некога којега имате као врло вољеног..." (Пол 7).

6) Нека запажања у вези извора и основе епископата
 

 Идеја да су епископои сада оно што су некада били апостоли потпуно недостаје у Игњатијевим посланицама. Свакако су нароћито презвитери ти који су увек упоређивани са апостолима. Неки у Игњатијевој мисли налазе разлику између Апостола и Епископа. Апостоли су могли да воде реч о општим стварима, док је јуриздикција Епископа  ограничена на једну заједницу. "Љубећи вас штедљив сам (у речима), јер бих могао да вам о њему пишем одређеније. Нисам ипак тако навикао да, будући сам осуђеник, заповедам вама као апостол. (Трал 3, или према дужој верзији "Ја вам не издајем наредбе као Апостол"). "Ја вам не заповедам као Петар или Павле. Они су були Апостоли. ја - осуђеник; они су слободни, ја - до сада роб" (Иг Рим4). Сасвим је очигледно да Игњатије овде изражава начин мишљења и становиште времена у коме се још живело у сенци великих апостола који су тек недавно умрли, које није смело да упореди службу Епископа са Апостолском. За Игњатија Епископ је центар локалне групе верник који се окупљају заједно у љубави epi to afto. Апостол је био онај који је свуда путовао и устројавао Цркве. Апостол Павле пише, "Христос ме није послао да крштавам већ да проповедам Јеванђеље" (1 Кор 1, 17). Свети Игњатије пише, "није дозвољено без Епископа ни крштавати, ни агапе свршавати." (Смир 8). Извор епископства не може бити схваћен када се упореде Епископи са Апостолима и покуша да докаже  да се они разликују само у имену. Насупрот томе, извор и основа епископства се налази у литургијској пракси Цркве и у учењу Цркве које је изражено у истом литургијском животу и условљено библијским схватањем Христологије и демонологије. Само када се схвати значење корпоративне заједнице (corporate communion) бесмртности и љубави кроз Христа epi to afto као јединог услова спасења, може се снватити живот и учење ране Цркве.
 Зато што сви верни заједничаре у свакој Евхаристији, и што је изгледа било неопходно да воде различити редови катихумена и покајника, сасвим је очигледно да је презвитери и ђакони били апсолутно неопходни као саслужитељи Епископа и као сабор који је помагао у уређивању (питања) покајника, у припреми катихумена, и уопште у управљању и подучавању заједнице. Оно по чему се клир разликовао од остатка заједнице није нека индивидуална моћ вршења тајни као посрдника између Бога и човека. Читава заједница је тело Христово у коме сам Бог врши спасење у заједничкој тајни. Нарочита разлика клира налази се више у одговорности да сачувају оне који су у заједници тела Христовог од скрнављења ђавољег правилним регулисањем уласка у Цркву нових чланова кроз крштење сталним чувањем живота тела држећи изван његових граница злог духа поделе и индивидуалистичке и скривене мотивације. Клирици нису изнад локалног тела, већ су они сами чланови локалног тела којима је дата нарочита харизма да буду центар јединства уређујућа сила која чува и увећава (Еф 4, 11-13) живот заједничке љубави у Христу. Игњатије пише Поликарпу, "оправдај своје место сваким старањем... Старај се за јединство (Цркве) од чега нема ничег бољег" (Пол 1).

7) Основа за једнакост Епископа

 Извор светоотачког инсистирања не једнакости свих Епископа (видети Свети Кипријан, Sententiae Episcoporum, op), може бити сваћена само у светлу претпоставке да је 1) зеједнички евхаристијски живот локално пројављен као потпун по себи, 2) да су поједине заједнице у међусобном односу кроз њихову идентичност у постојању у Христу, 3) да се пуноћа Христова налази у вернима који се окупљају заједно у животу у Христу epi to afto, и 4) да је епископство неодвојиви део овог локалног живота epi to afto. Чин Епископа  није нешто што постоји у себи, или по себи, и који је изнад или одељен од локалное Цркве. Он (Епископ) је дефинитивно у Цркви и пошто видљива Црква може једино да буде објашњена појмом тела Христовог локално пројављеног као мистагошки живот,  епископство је дефинитивно локалног карактера. Постојање Епископа у мањим и забаченим селима царства не може бити објашњено другачије до неопходношћу да се у њима има Епископ и сабор презвитера одговорних за живот сваког евхаристијског центра. Епископи се дакле, били једнаки јер су заједнице биле једнаке. Једна локална пројава тела Христовог не може мање или више бити Христос него на другом месту. Слично томе, жива икона Христова (Епископ) не може бити више или мање икона него што је други икона, јер је Христос, чија је Епископ икона истоветано Један и Једнак са самим собом.
 Заједнице без Епископа појављују се најпре у великим градовима где нарасла хришћанска популација није више могла да се прилагоди једном литургијском центру. С обзиром на то у граду Александрији различити литургијски центри су у почетку имали своје Епископе (П. Трембелас, Theis Cheirotesion kai Cheriotesion, Athens 1949. p. 26-29, n.), у Риму презвитери нису само били одређени за различите литургијске центре, већ им у почетку није дата ни дозвола да управљају Евхаристијом. Рађе је са епископске литургије слат део већ освећених дарова за верне који су се скупљали заједно у мањим ценртрима. Када су презвитери коначно добили дозволу да служе литургију, Епископ Рима је наставио да им шаље део освећених дарова са своје литургије, да буду стављени у путир мањег евхаристијског центра. Ова пракса је настављена у Риму све до 14. века и није потпуно нестала до 1879. (Dom G. Dix, op. cit. p. 21). Тако су Цркве у Риму врло брзо изгубиле значење Евхаристије као једног краја (циља) по себи, и јасно увеле идеју да је служба Епископа више (нешто што има вредност само) у себи и да су на неки начин дарови освећени на епископској литургији донекле виши ("више" посвећени - прим. прев.) у односу на оне који су освећени на литургији презвитера.
 Највероватније због почетног одбијања првобитне градске заједнице да постави Епископа у новонасталим заједницама у истом граду, постало је нормално за градове да имају локалне Цркве са презвитерима који служе литургију, Када је ово постала нормативна пракса у великим градовима, Епископ града је стекао много већи ауторитет од сеоског Епископа који је још увек био Епископ једне заједнице. Ово, као и  чињеница да је Епископ града имао веома великог утицаја, очигледно је довело до схватања да је он некако више важан од Епископа села. Постепено, сеоски Епископ је лишен неких од најважнијих функција и потчињен надзору Епископа града.

Превео Александар Ђаковац

Овај и друге текстове оца Јована (на енглеском), можете наћи на адреси
http://www.romanity.org