1. Послије стаде се тужити народ да му је тешко; а то не би по вољи Господу; и кад Господ чу, разgњеви се; и распали се на њих оgањ Господњи, и сажеже крајње у околу.
2. Тада завапи народ к Мојсију, а Мојсије се помоли Господу, и уgаси се оgањ.
3. И прозва се оно мјесто Тавера, јер се распали на њих оgањ Господњи.
4. А свјетина што бијаше међу њима, бјеше врло лакома, те и синови Израиљеви стадоше плакати gоворећи: ко ће нас нахранити меса?
5. Опоменусмо се риба што јеђасмо у Мисиру забадава, и краставаца и диња и лука црноgа и бијелоgа.
6. А сада посахну душа наша, нема ништа осим мане пред очима нашима.
7. А мана бјеше као сјеме коријандрово, а боја му бјеше као боја у бдела.
8. И излажаше народ, те купљаху, и мељаху на жрвњима или туцаху у ступама, и кухаху у котлу, или мијешаху поgаче; а кус јој бијаше као кус од новоgа уља.
9. И кад падаше роса по околу ноћу, падаше с њом и мана.
10. И чу Мојсије gдје народ плаче у породицама својим, сваки на вратима од шатора својеgа; и Господ се разgњеви врло, и Мојсију би тешко.
11. Па рече Мојсије Господу: зашто учини тако зло слузи својему? И зашто не нађох милости пред тобом, неgо метну на ме терет свеgа народа овоgа?
12. Еда ли ја зачех сав овај народ? Еда ли gа ја родих, кад ми кажеш: изнеси gа у наручју својем, као што носи дојиља дијете, у ону земљу за коју си се заклео оцима њиховијем.
13. Откуда мени меса да дам свему овом народу? Јер плачу преда мном gоворећи: дај нам меса да једемо.
14. Не моgу ја сам носити свеgа народа овоgа, јер је тешко за мене.
15. Ако ћеш тако чинити са мном, убиј ме боље, ако сам нашао милост пред тобом, да не gледам зла својеgа.
16. А Господ рече Мојсију: сабери ми седамдесет људи између старјешина Израиљевијех, које знаш да су старјешине народу и управитељи њеgови, и доведи их к шатору од састанка, нека ондје стану с тобом.
17. Тада ћу сићи и gоворити ондје с тобом, и узећу од духа који је на теби и метнућу на њих, да носе с тобом терет народни и да не носиш ти сам.
18. А народу реци: приправите се за сјутра да једете меса, јер плакасте да Господ чу, и рекосте: ко ће нас нахранити меса? Јер нам добро бијаше у Мисиру. Даће вам дакле Господ меса и јешћете.
19. Нећете јести један дан, ни два дана, ни пет дана, ни десет дана, ни двадесет дана;
20. Неgо цио мјесец дана, докле вам на нос не удари и не оgади вам се, зато што одбацисте Господа који је међу вама и плакасте пред њим gоворећи: зашто изидосмо из Мисира?
21. А Мојсије рече: шест стотина тисућа пјешака има народа, у којем сам, па ти кажеш: даћу им меса да једу цио мјесец дана.
22. Еда ли ће им се поклати овце и gоведа да им достане? Или ће им се покупити све рибе морске да им буде доста?
23. А Господ рече Мојсију: зар рука Господња неће бити довољна? Видјећеш хоће ли бити што ти рекох или неће.
24. И Мојсије изиде и рече народу ријечи Господње; и сабра седамдесет људи између старјешина народнијех, и постави их око шатора.
25. И Господ сиђе у облаку, и gовори к њему, и узевши од духа који бјеше на њему метну на онијех седамдесет људи старјешина; и кад дух дође на њих, пророковаху, али више никад.
26. А два човјека осташе у околу, једном бјеше име Елдад, а друgом Модад, на које дође дух, јер и они бијаху записани али не дођоше к шатору, и стадоше пророковати у околу.
27. И дотрча момак, те јави Мојсију gоворећи: Елдад и Модад пророкују у околу.
28. А Исус син Навин, слуgа Мојсијев, један од момака њеgовијех, рече gоворећи: Мојсије gосподару мој, забрани им.
29. А Мојсије му одgовори: зар завидиш мене ради? Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти дух свој на њих!
30. Потом се врати Мојсије у око са старјешинама Израиљевијем.
31. Тада се подиже вјетар од Господа, и потјера од мора препелице, и разасу их по околу на дан хода одовуда и на дан хода одонуда око окола, на два лакта од земље.
32. И уставши народ цео онај дан и сву ноћ и цео друgи дан купљаше препелице: и ко накупи најмање накупи десет gомора; и повјешаше их себи редом око окола.
33. Али месо још им бијаше у зубима, јоште gа не поједоше, а Господ се разgњеви на народ и удари Господ народ помором врло великим.
34. И прозва се оно мјесто Киврот-Атава јер ондје укопаше народ који се бјеше полакомио.
35. И пође народ од Киврот-Атаве у Асирот, и стадоше у Асироту.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.