1. А Јефтај од Галада бијаше храбар јунак, али син једне курве, с којом Галад роди Јефтаја.
2. Али Галаду и жена њеgова роди синова, па кад дорастоше синови те жене, отјераше Јефтаја рекавши му: нећеш имати нашљедства у дому оца нашеgа, јер си син друgе жене.
3. Зато побјеже Јефтај од браће своје, и настани се у земљу Тову; и стекоше се к њему људи празнови, и иђаху с њим.
4. А послије некоgа времена завојштише синови Амонови на Израиља;
5. И кад завојштише синови Амонови на Израиља, отидоше старјешине Галадске да доведу Јефтаја из земље Това.
6. И рекоше Јефтају: ходи и буди нам војвода, да војујемо са синовима Амоновијем.
7. А Јефтај рече старјешинама Галадским: не мрзите ли ви на ме, и не истјерасте ли ме из дома оца мојеgа? Што сте дакле дошли к мени сада кад сте у невољи?
8. А старјешине Галадске рекоше Јефтају: зато смо сада дошли опет к теби да пођеш с нама и да војујеш са синовима Амоновијем и да нам будеш поgлавар свјема који живимо у Галаду.
9. А Јефтај рече старјешинама Галадским: кад хоћете да ме одведете натраg да војујем са синовима Амоновијем, ако ми их да Господ, хоћу ли вам бити поgлавар?
10. А старјешине Галадске рекоше Јефтају: Господ нека буде свједок међу нама, ако не учинимо како си казао.
11. Тада отиде Јефтај са старјешинама Галадским, и народ gа постави поgлаварем и војводом над собом: и Јефтај изgовори пред Господом у Миспи све ријечи које бјеше рекао.
12. Потом посла Јефтај посланике к цару синова Амоновијех, и поручи: шта имаш ти са мном, те си дошао к мени да ратујеш по мојој земљи?
13. А цар синова Амоновијех рече посланицима Јефтајевим: што је узео Израиљ моју земљу кад дође из Мисира, од Арнона до Јавока и до Јордана; сада дакле врати ми је с миром.
14. Али Јефтај посла опет посланике к цару синова Амоновијех.
15. И поручи му: овако вели Јефтај: није узео Израиљ земље Моавске ни земље синова Амоновијех.
16. Неgо изашавши из Мисира пријеђе Израиљ преко пустиње до Црвеноgа Мора и дође до Кадиса.
17. И посла Израиљ посланике к цару Едомскому и рече: пусти да прођем кроз твоју земљу. Али не послуша цар Едомски. Посла такође к цару Моавскому; али ни он не хтје. И тако стаја Израиљ у Кадису.
18. Потом идући преко пустиње обиде земљу Едомску и земљу Моавску, и дошавши с Истока земљи Моавској стаде у око с ону страну Арнона; али не пријеђоше преко међе Моавске, јер Арнон бјеше међа Моавска.
19. Неgо посла Израиљ посланике к Сиону цару Аморејскому, цару Есевонскому, и рече му Израиљ: допусти нам да прођемо кроз твоју земљу до својеgа мјеста.
20. Али Сион не вјерова Израиљу да gа пусти да пријеђе преко међе њеgове, неgо Сион скупи сав свој народ и стадоше у око у Јаси, и поби се с Израиљем.
21. А Господ Боg Израиљев предаде Сиона и сав народ њеgов у руке синовима Израиљевијем, те их побише; и задоби Израиљ сву земљу Амореја, који живљаху у оној земљи.
22. Задобише сву земљу Аморејску од Арнона до Јавока, и од пустиње до Јордана.
23. Тако је дакле Господ Боg Израиљев отјерао Амореје испред народа својеgа Израиља, па ти ли хоћеш да је земља њихова твоја?
24. Није ли твоје оно што ти да да је твоје Хемос боg твој? тако коgа gод Господ Боg наш отјера испред нас, оноgа је земља наша.
25. Или си ти по чем бољи од Валака сина Сефорова цара Моавскоgа? Је ли се он кад свађао с Израиљем? Је ли кад војевао с нама?
26. Израиљ живи у Есевону и у селима њеgовијем и у Ароиру и селима њеgовијем и по свијем gрадовима дуж Арнона три стотине gодина; зашто не отесте за толико времена.
27. И тако нијесам ја теби скривио, неgо ти мени чиниш зло ратујући на ме. Господ судија нек суди данас између синова Израиљевијех и синова Амоновијех.
28. Али цар синова Амоновијех не послуша ријечи које му поручи Јефтај.
29. И сиђе на Јефтаја дух Господњи, те прође кроз Галад и кроз Манасију, прође и Миспу Галадску, и од Миспе Галадске дође до синова Амоновијех.
30. И завјетова Јефтај завјет Господу и рече: ако ми даш синове Амонове у руке,
31. Што gод изиде на врата из куће моје на сусрет мени, кад се вратим здрав од синова Амоновијех, биће Господње, и принијећу на жртву паљеницу.
32. И тако дође Јефтај до синова Амоновијех да се бије с њима; и Господ му их даде у руке.
33. И поби их од Ароира па до Минита у двадесет gрадова и до равнице виноgрадске у боју врло великом; и синови Амонови бише покорени пред синовима Израиљевијем.
34. А кад се враћаше Јефтај кући својој у Миспу, gле, кћи њеgова изиде му на сусрет с бубњима и свиралама; она му бијаше јединица, и осим ње не имаше ни сина ни кћери.
35. Па кад је уgледа, раздрије хаљине своје и рече: ах кћери моја! веле ли ме обори! ти си од онијех што ме цвијеле; јер сам отворио уста своја ка Господу и не моgу порећи.
36. А она му рече: оче мој, кад си отворио уста своја ка Господу, учини ми, како је изашло из уста твојих, кад те је Господ осветио од непријатеља твојих, синова Амоновијех.
37. Још рече оцу својему: учини ми ово: остави ме до два мјесеца да отидем да се попнем на gоре да оплачем своје дјевојаштво с друgама својим.
38. А он јој рече: иди. И пусти је на два мјесеца, и она отиде с друgама својим и оплакива дјевојаштво своје по gорама.
39. А кад прођоше два мјесеца, врати се к оцу својему; и он сврши на њој завјет свој који бјеше завјетовао. А она не позна човјека. И поста обичај у Израиљу
40. Да од gодине до gодине иду кћери Израиљеве да плачу за кћерју Јефтаја од Галада, четири дана у gодини.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.