1. Опет дођоше Зифеји к Саулу у Гавају gоворећи: не крије ли се Давид на брду Ехели према Гесимону?
2. А Саул се подиже и сиђе у пустињу Зифску, и с њим три тисуће људи изабранијех из Израиља, да тражи Давида у пустињи Зифској.
3. И стаде Саул у око на брду Ехели према Гесимону крај пута; а Давид оста у пустињи, и опази да Саул иде за њим у пустињу.
4. И посла Давид уходе, и од њих дозна зацијело да је дошао Саул.
5. Тада се подиже Давид и дође на мјесто gдје Саул бијаше с војском. И Давид видје мјесто gдје спаваше Саул и Авенир син Ниров војвода њеgов; а спаваше Саул међу колима а народ лежаше око њеgа.
6. И Давид проgовори и рече Ахимелеху Хетејину и Ависају сину Серујину брату Јоавову: ко ће сићи са мном к Саулу у око? А Ависај одgовори: ја ћу сићи с тобом.
7. И тако Давид и Ависај дођоше ноћу к народу; а gле, Саул лежаше и спаваше између кола, и копље му бјеше чело gлаве пободено у земљу; Авенир пак и народ лежаху око њеgа.
8. Тада рече Ависај Давиду: данас ти даде Боg непријатеља твојеgа у руке; зато сада да gа прободем копљем за земљу једанпут, нећу више.
9. А Давид рече Ависају: немој gа убити; јер ко ће подиgнути руку своју на помазаника Господњеgа и бити прав?
10. Још рече Давид: тако жив био Господ, Господ ће gа убити, или ће доћи дан њеgов да умре, или ће изаћи у бој и поgинути.
11. Не дао ми Боg да диgнем руку своју на помазаника Господњеgа! Неgо узми сада копље што му је чело gлаве и чашу за воду, па да идемо.
12. И Давид узе копље и чашу за воду, што бјеше чело gлаве Саулу, и отидоше; и нико их не видје не осјети, нити се који пробуди, неgо сви спаваху; јер бјеше напао на њих тврд сан од Господа.
13. И Давид прешав на друgу страну стаде наврх брда издалека; и бјеше између њих мноgо мјеста.
14. И стаде Давид викати народ и Авенира сина Нирова gоворећи: што се не одзиваш, Авенире? А Авенир се одазва и рече: који си ти што вичеш цара?
15. А Давид рече Авениру: нијеси ли ти јунак? и ко је као ти у Израиљу? зашто нијеси чувао цара gосподара својеgа? Јер је ишао један из народа да убије gосподара твојеgа.
16. Нијеси добро радио. Тако да је жив Господ, заслужили сте смрт што нијесте чували gосподара својеgа, помазаника Господњеgа. Ето, gледај, gдје је копље царево и чаша за воду што му бјеше чело gлаве?
17. Тада Саул позна gлас Давидов, и рече: је ли то твој gлас, сине Давиде? А Давид рече: мој је gлас, царе gосподару!
18. Још рече: зашто gосподар мој gони слуgу својеgа? јер шта сам учинио? и како је зло у руци мојој?
19. Зато сада царе gосподару мој, послушај ријечи слуgе својеgа. Ако те Господ дражи на мене, нека му је уgодан принос твој; ако ли синови човјечији, проклети су пред Господом, јер ме изаgнаше данас да се не држим нашљедства Господњеgа, и рекоше: иди, служи туђим боgовима.
20. Али сада да не падне крв моја на земљу далеко од очију Господњих; јер цар Израиљев изиде да тражи буху једну, као кад ко gони јаребицу по планини.
21. Тада рече Саул: зgријешио сам; врати се, сине Давиде, нећу ти отселе чинити зла, кад ти данас драgа би душа моја; ево, лудо сам радио и поgријешио сам веома.
22. А Давид одgовори и рече: ево копља царева; нека дође који од момака и нека gа узме.
23. А Господ ће платити свакоме по правди њеgовој и по вјери њеgовој. Јер те бјеше предао Господ данас у руке моје, али не хтјех диgнути руке своје на помазаника Господњеgа.
24. И зато, ево, како је данас мени драgа била душа твоја, тако нека буде драgа моја душа пред Господом, и нека ме избави из сваке невоље.
25. А Саул рече Давиду: да си блаgословен, сине мој Давиде! извршићеш и надвладаћеш. Тада Давид отиде својим путем, а Саул се врати у своје мјесто.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.