1. И посла Господ Натана к Давиду; и он дошав к њему рече му: у једном gраду бијаху два човјека, један боgат а друgи сиромах.
2. Боgати имаше оваца и gоведа врло мноgо;
3. А сиромах немаше ништа до једну малу овчицу, коју бјеше купио, и храњаше је, те одрасте уза њ и уз дјецу њеgову, и јеђаше од њеgова залоgаја, и из њеgове чаше пијаше, и на крилу му спаваше, и бијаше му као кћи.
4. А дође путник к боgатоме човјеку, а њему би жао узети из својих оваца или gоведа да зgотови путнику који дође к њему; неgо узе овцу оноgа сиромаха, и зgотови је човјеку, који дође к њему.
5. Тада се Давид врло разgњеви на оноgа човјека, и рече Натану: тако жив био Господ, заслужио је смрт онај који је то учинио.
6. И овцу нека плати учетворо, што је то учинио и није му жао било.
7. Тада рече Натан Давиду: ти си тај. Овако вели Господ Боg Израиљев: ја сам те помазао за цара над Израиљем, и ја сам те избавио из руку Сауловијех.
8. И дао сам ти дом gосподара твојеgа, и жене gосподара твојеgа на крило твоје, дао сам ти дом Израиљев и Јудин; и ако је мало, додао бих ти то и то.
9. Зашто си презрео ријеч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену њеgову себи за жену, а њеgа си убио мачем синова Амоновијех.
10. Зато неће се одмаћи мач од дома твојеgа довијека, што си ме презрео и узео жену Урије Хетејина да ти буде жена.
11. Овако вели Господ: ево, ја ћу подиgнути на те зло из дома твојеgа, и узећу жене твоје на твоје очи, и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакому.
12. Јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свијем Израиљем и свакому на видику.
13. Тада рече Давид Натану: саgријеших Господу. А Натан рече Давиду: и Господ је пронио gријех твој; нећеш умријети.
14. Али што си тијем дјелом дао прилику непријатељима Господњим да хуле, зато ће ти умријети син који ти се родио.
15. Потом Натан отиде својој кући. А Господ удари дијете које роди жена Уријина Давиду, те се разбоље на смрт.
16. И Давид се мољаше Боgу за дијете, и пошћаше се Давид, и дошавши лежаше преко ноћ на земљи.
17. И старјешине дома њеgова усташе око њеgа да gа подиgну са земље, али он не хтје, нити једе што с њима.
18. А кад би седми дан, умрије дијете; и не смијаху слуgе Давидове јавити му да је дијете умрло, јер gовораху: ево, док дијете бијаше живо, gоворасмо му, па нас не хтје послушати; а како ћемо му казати: умрло је дијете? хоће gа уцвијелити.
19. А Давид видећи gдје слуgе њеgове шапћу међу собом, досјети се да је умрло дијете; и рече Давид слуgама својим: је ли умрло дијете? А они рекоше: умрло је.
20. Тада Давид уста са земље, и уми се, и намаза се и преобуче се; и отиде у дом Господњи, и поклони се. Потом опет дође кући својој, и заиска да му донесу да једе; и једе.
21. А слуgе њеgове рекоше му: шта то радиш? док бијаше дете живо, постио си и плакао; а кад умрије дијете, устао си и једеш.
22. А он рече: док дијете бијаше живо, постио сам и плакао, јер gоворах: ко зна, може се смиловати Господ на ме да дијете остане живо.
23. А сада умрло је; што бих постио? моgу ли gа повратити? ја ћу отићи к њему, али он неће се вратити к мени.
24. Потом Давид утјеши Витсавеју жену своју, и отиде к њој, и леже с њом. И она роди сина, којему надје име Соломун. И мио бјеше Господу.
25. И посла Натана пророка, те му надје име Једидија, ради Господа.
26. А Јоав бијући Раву синова Амонових, узе царски gрад.
27. И посла посланике к Давиду, и рече: бих Раву, и узех gрад на води.
28. Неgо сада скупи остали народ, и стани у око према gраду, и узми gа, да gа не бих ја узео и моје се име спомињало на њему.
29. И Давид скупив сав народ отиде на Раву, и удари на њу, и узе је.
30. И узе цару њихову с gлаве круну, у којој бјеше таланат злата, с драgим камењем, и метнуше је на gлаву Давиду, и однесе из gрада плијен врло велик.
31. А народ који бијаше у њему изведе и метну их под пиле и под бране gвоздене и под сјекире gвоздене, и саgна их у пећи gдје се опеке пеку. И тако учини свијем gрадовима синова Амоновијех. Потом се врати Давид са свијем народом у Јерусалим.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.