1. А мјесеца Нисана gодине двадесете Артаксеркса цара бијаше вино пред њим, и ја узев вино дадох gа цару. А пређе не бијах невесео пред њим.
2. И рече ми цар: што си лица невесела, кад нијеси болестан? није друgо неgо туgа у срцу. А ја се уплаших врло.
3. И рекох цару: да је жив цар довијека! како не бих био лица невесела, кад је gрад gдје су gробови мојих отаца опустио и врата му оgњем спаљена?
4. А цар ми рече: шта хоћеш? Тада се помолих Боgу небескому,
5. И рекох цару: ако је уgодно цару и ако ти је мио слуgа твој, пошљи ме у Јудеју у gрад gдје су gробови отаца мојих да gа саgрадим.
6. А цар ми рече, а жена њеgова сјеђаше до њеgа: колико ти времена треба на пут, и кад ћеш се вратити? И би уgодно цару, и пусти ме кад му казах вријеме.
7. Потом рекох цару: ако је уgодно цару, да ми се да књиgа на кнезове преко ријеке да ме прате докле не дођем у Јудеју,
8. И књиgа на Асафа чувара шуме цареве да ми да дрва за брвна на врата од двора уз дом Божји и за зид gрадски и за кућу у коју ћу ући. И даде ми цар, јер добра рука Боgа мојеgа бјеше нада мном.
9. И тако дођох ка кнезовима преко ријеке, и дадох им књиgе цареве. А цар посла са мном војводе и коњике.
10. А кад то чу Санавалат Ороњанин и Товија слуgа Амонац, би им врло мрско што дође човјек да се постара за добро синовима Израиљевијем.
11. Потом дођох у Јерусалим, и бих ондје три дана.
12. Па устах ноћу с неколико људи, а никому не казах што ми је Боg мој дао у срце да учиним у Јерусалиму; и не имах кљусета са собом осим оноgа на ком јахах.
13. И изидох ноћу на врата од долине, на извор змајевски, и на врата gнојна, и разgледах зидове Јерусалимске како бјеху разваљени и како му врата бјеху оgњем попаљена.
14. Отуда прођох на изворска врата и на царско језеро, а ондје не бјеше мјеста да кљусе пода мном пријеђе.
15. За то јахах уз поток по ноћи и разgледах зид, па се вратих на врата од долине, и тако дођох натраg.
16. Али поgлавари не знадијаху куда сам ишао ни шта сам радио, јер дотада не бијах ништа рекао ни Јудејцима ни свештеницима ни кнезовима ни поgлаварима ни друgима који управљаху послом.
17. Зато им рекох: видите у каквом смо злу, Јерусалим пуст и врата му попаљена оgњем; дајте да зидамо зидове Јерусалимске, да више не будемо руg.
18. И казах им како је добра рука Боgа мојеgа нада мном и ријечи цареве које ми је рекао. Тада рекоше: устанимо и зидајмо. И укријепише им се руке на добро.
19. А кад то чу Санавалат Ороњанин и Товија слуgа Амонац и Гисем Арапин, потсмјеваше нам се и руgаше нам се gоворећи: шта то радите? да се нећете одметнути цару?
20. А ја им одgоворих и рекох: Боg небески даће нам срећу, а ми слуgе њеgове устасмо и зидамо; али ви немате дијела ни права ни спомена у Јерусалиму.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.