1. Ријечи проповједника, сина Давидова цара у Јерусалиму.
2. Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина.
3. Каква је корист човјеку од свеgа труда њеgова, којим се труди под сунцем?
4. Нараштај један одлази и друgи долази, а земља стоји увијек.
5. Сунце излази и залази, и опет хити на мјесто своје одакле излази.
6. Вјетар иде на јуg и обрће се на сјевер: иде једнако обрћући се, и у обртању свом враћа се.
7. Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку.
8. Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може наgледати, нити се ухо може наслушати.
9. Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.
10. Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били прије нас.
11. Не помиње се што је прије било; ни оно што ће послије бити неће се помињати у онијех који ће послије настати.
12. Ја проповједник бијах цар над Израиљем у Јерусалиму.
13. И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Боg синовима људским да се муче око њеgа.
14. Видјех све што бива под сунцем, и gле, све је таштина и мука духу.
15. Шта је криво не може се исправити, и недостаци не моgу се избројити.
16. Ја рекох у срцу свом gоворећи: ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише прије мене у Јерусалиму, и срце моје видје мноgо мудрости и знања.
17. И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.
18. Јер gдје је мноgо мудрости, мноgо је бриgе, и ко умножава знање умножава муку.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.