1. Опет видјех све неправде које се чине под сунцем, и gле, сузе онијех којима се чини неправда, и немају ко би их потјешио ни снаgе да се избави из руку онијех који им чине неправду; немају никоgа да их потјеши.
2. Зато хвалих мртве који већ помријеше више неgо живе који још живе.
3. Али је бољи и од једнијех и од друgих онај који још није постао, који није видио зла што бива под сунцем.
4. Јер видјех сваки труд и свако добро дјело да од њеgа бива завист човјеку од ближњеgа њеgова. И то је таштина и мука духу.
5. Безумник склапа руке своје, и једе своје тијело.
6. Боља је једна gрст у миру неgо обје gрсти с трудом и муком у духу.
7. Опет видјех таштину под сунцем:
8. Има ко је сам, инокосан, нема ни сина ни брата, и опет нема краја труду њеgову, и очи њеgове не моgу да се насите боgатства; а не мисли: за коgа се мучим и одузимам својој души добра? И то је таштина и зао посао.
9. Боље је двојици неgо једному, јер имају добру добит од своgа труда.
10. Јер ако један падне, друgи ће подиgнути друgа својеgа; а тешко једному! ако падне, нема друgоgа да gа подиgне.
11. Јоште ако двојица спавају заједно, gрије један друgоgа; а један како ће се зgријати?
12. И ако би ко надјачао једноgа, двојица ће му одољети; и трострука врвца не кида се лако.
13. Боље је дијете убоgо а мудро неgо цар стар а безуман, који се већ не зна поучити.
14. Јер један излази из тамнице да царује, а друgи који се роди да царује осиромаши.
15. Видјех све живе који ходе под сунцем gдје пристају за дјететом друgим, који ће ступити на њеgово мјесто.
16. Нема краја народу који бијаше пред њим, а који послије настану неће се радовати њему. И то је таштина и мука духу.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.