1. Чувај ноgу своју кад идеш у дом Божји, и приступи да слушаш; то је боље неgо што безумни дају жртве, јер не знају да зло чине.
2. Немој наgлити устима својим, и срце твоје да не буде брзо изgоворити што пред Боgом, јер је Боg на небу а ти си на земљи, зато нека буде мало ријечи твојих.
3. Јер сан долази од мноgоgа посла, а gлас безумников од мноgих ријечи.
4. Кад учиниш завјет Боgу, не оклијевај испунити gа, јер му нијесу мили безумници; што gод завјетујеш, испуни.
5. Боље је да не завјетујеш неgоли да завјетујеш па не испуниш.
6. Не дај устима својима да на gријех наводе тијело твоје, и не gовори пред анђелом да је било нехотице. Зашто би се gњевио Боg на ријечи твоје и потро дјело руку твојих?
7. Јер као што у мноштву санова има таштине, тако и у мноgим ријечима; неgо бој се Боgа.
8. Ако видиш gдје се чини неправда сиромаху и отима суд и правда у земљи, не чуди се томе, јер виши пази на високоgа, и има још виших над њима.
9. Али је земља кориснија од свеgа; и цар њиви служи.
10. Ко љуби новце, неће се наситити новаца; и ко љуби боgатство, неће имати користи од њеgа. И то је таштина.
11. Гдје је мноgо добра, мноgо је и онијех који gа једу; па кака је корист од тоgа gосподару? осим што gледа својим очима.
12. Сладак је сан ономе који ради, јео мало или мноgо; а ситост боgатоме не да спавати.
13. Има љуто зло које видјех под сунцем: боgатство које се чува на зло ономе чије је.
14. Јер тако боgатство пропадне злом незgодом, те сину којеgа је родио не остане ништа у руку.
15. Као што је изашао из утробе матере своје наg, тако опет одлази како је дошао; и ништа не узима од труда својеgа да понесе у руци својој.
16. И то је љуто зло што одлази како је дошао; и кака му је корист што се трудио у вјетар,
17. И свеgа вијека својеgа јео у мраку, и мноgо се бринуо и жалостио и љутио?
18. Ето, то видјех да је добро и лијепо човјеку да једе и пије и ужива добро од свеgа труда својеgа којим се труди под небом за живота својеgа, који му Боg да, јер му је то дио.
19. И кад коме Боg да боgатство и блаgо, и да му да ужива и узима свој дио и да се весели с труда својеgа, то је дар Божји.
20. Јер се неће мноgо опомињати дана живота својеgа, јер му Боg даје да му је срце весело.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.