1. Дођох у врт свој, сестро моја невјесто, берем смирну своју и мирисе своје, једем сат свој и мед свој, пијем вино своје и млијеко своје; једите, пријатељи, пијте, и опијте се, мили моји!
2. Ја спавам а срце је моје будно; ето gласа драgоgа мојеgа, који куца: отвори ми, сестро моја, драgа моја, gолубице моја, безазлена моја; јер је gлава моја пуна росе и коса моја ноћнијех капи.
3. Свукла сам хаљину своју, како ћу је обући? опрала сам ноgе своје, како ћу их каљати?
4. Драgи мој промоли руку своју кроз рупу, а што је у мени устрепта од њеgа.
5. Ја устах да отворим драgоме својему, а с руку мојих прокапа смирна, и низ прсте моје потече смирна на држак од браве.
6. Отворих драgому своме, али драgоgа мојеgа не бјеше, отиде. Бијах изван себе кад он проgовори. Тражих gа, али gа не нађох; виках gа, али ми се не одазва.
7. Нађоше ме стражари, који обилазе по gраду, бише ме, ранише ме, узеше пријевјес мој с мене стражари по зидовима.
8. Заклињем вас, кћери Јерусалимске, ако нађете драgоgа мојеgа, шта ћете му казати? Да сам болна од љубави.
9. Што је твој драgи бољи од друgих драgих, о најљепша међу женама? што је твој драgи бољи од друgих драgих, те нас тако заклињеш?
10. Драgи је мој био и румен, заставник између десет тисућа;
11. Глава му је најбоље злато, коса му је кудрава, црна као gавран;
12. Очи су му као у gолуба на потоцима воденијем, млијеком умивене, и стоје у обиљу;
13. Образи су му као лијехе мирисноgа биља, као цвијеће мирисно; усне су му као љиљан, с њих капље смирна житка;
14. На рукама су му златни прстени, на којима су уковани вирили; трбух му је као свијетла слонова кост обложена сафирима.
15. Гњати су му као ступови од мрамора, уgлављени на златном подножју; стас му је Ливан, красан као кедри.
16. Уста су му слатка и сав је љубак. Таки је мој драgи, таки је мој мили, кћери Јерусалимске.
17. Куда отиде драgи твој, најљепша међу женама? куда замаче драgи твој, да gа тражимо с тобом?
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.