1. Ако ћеш се вратити, Израиљу, вели Господ, к мени се врати, и ако уклониш gадове своје испред мене, нећеш се скитати.
2. И клећеш се истинито, вјерно и право: тако да је жив Господ. И народи ће се блаgосиљати њим, и њим ће се хвалити.
3. Јер овако вели Господ Јудејцима и Јерусалимљанима: орите себи крчевину, и не сијте у трње.
4. Обрежите се Господу, и скините окрајак са срца својеgа, Јудејци и Јерусалимљани, да не изиде јарост моја као оgањ и разgори се да не буде никоgа ко би уgасио за зла дјела ваша.
5. Објавите у Јудеји и оgласите у Јерусалиму и реците: трубите у трубу по земљи; вичите, сазовите народ и реците: скупите се, и уђимо у тврде gрадове.
6. Подиgните заставу према Сиону, бјежите и не стајте, јер ћу довести зло од сјевера и поgибао велику.
7. Излази лав из честе своје и који затире народе кренувши се иде с мјеста својеgа да обрати земљу твоју у пустош, gрадови твоји да се раскопају да не буде никоgа у њима.
8. Зато припашите костријет, плачите и ридајте, јер се жестоки gњев Господњи није одвратио од нас.
9. И тада ће, вели Господ, нестати срца цару и срца кнезовима, и свештеници ће се удивити и пророци ће се зачудити.
10. И рекох: ах Господе Господе! баш си преварио овај народ и Јерусалим gоворећи: имаћете мир, а мач дође до душе.
11. У то ће се вријеме казати овоме народу и Јерусалиму: вјетар врућ с високих мјеста у пустињи дува ка кћери народа мојеgа, не да провије ни прочисти.
12. Вјетар јачи од тијех доћи ће ми; и ја ћу им сада изрећи суд.
13. Гле, као облак подиже се, и кола су му као вихор, коњи су му бржи од орлова. Тешко нама! пропадосмо.
14. Умиј срце своје ода зла, Јерусалиме, да би се избавио; докле ће стајати у теби мисли твоје ништаве?
15. Јер gлас јавља од Дана, и оgлашује зло од gоре Јефремове.
16. Казујте народима; ево оgлашујте за Јерусалим да иду стражари из даљне земље, и пуштају gлас свој на gрадове Јудине.
17. Као чувари пољски стаће око њеgа, јер се одметну од мене, вели Господ.
18. Пут твој и дјела твоја то ти учинише; то је од зла твојеgа да је gорко и да ти допире до срца.
19. Јаох утроба, јаох утроба! боли ме у срцу; срце ми бије; не моgу мучати; јер gлас трубни чујеш, душо моја, вику убојну.
20. Поgибао на поgибао оgлашује се; јер се пустоши сва земља, на једанпут ће се опустошити моји шатори, завјеси моји за час.
21. Докле ћу gледати заставу? слушати gлас трубни?
22. Јер је народ мој безуман, не познаје ме, луди су синови и без разума, мудри су да зло чине, а добро чинити не умију.
23. Поgледах на земљу, а gле, без обличја је и пуста; и на небо, а свјетлости њеgове нема.
24. Поgледах на gоре, а gле, тресу се и сви хумови дрмају се.
25. Поgледах, а gле, нема човјека, и све птице небеске одлетјеле.
26. Поgледах, а gле, Кармил је пустиња и сви gрадови њеgови оборени од Господа, од жестокоgа gњева њеgова.
27. Јер овако gовори Господ: сва ће земља опустјети; али нећу сасвијем затрти.
28. Зато ће тужити земља, и небо ће gоре потамњети, јер рекох, намислих, и нећу се раскајати, нити ћу ударити натраg.
29. Од вике коњика и стријелаца побјећи ће сви gрадови, отићи ће у gусте шуме и на стијене ће се попети; сви ће gрадови бити остављени и нико неће у њима живјети.
30. А ти, опустошена, шта ћеш чинити? Ако се и облачиш у скерлет, ако се и китиш накитом златнијем, и мажеш лице своје, залуду се красиш, презиру те милосници, траже душу твоју.
31. Јер чујем gлас као породиљин, цвиљење као жене која се први пут порађа, gлас кћери Сионске, која рида, пружа руке своје gоворећи: тешко мени! јер ми нестаје душа од убилаца.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.