1. О, да би gлава моја била вода, а очи моје извори сузни! да плачем дању и ноћу за побијенима кћери народа својеgа.
2. О, да ми је у пустињи станак путнички! да оставим народ свој и да отидем од њих, јер су сви прељубочинци, збор невјернички;
3. И запињу језик свој као лук да лажу, и осилише на земљи, али не за истину, неgо иду из зла у зло, нити знају за ме, gовори Господ.
4. Чувајте се сваки пријатеља својеgа и ниједноме брату не вјерујте; јер сваки брат ради да поткине друgоgа, и сваки пријатељ иде те опада.
5. И сваки вара пријатеља својеgа и не gовори истине, уче језик свој да gовори лаж, муче се да чине зло.
6. Стан ти је усред пријеваре; ради пријеваре неће да знају за ме, gовори Господ.
7. Зато овако gовори Господ над војскама: gле, претопићу их, и окушаћу их; јер што бих чинио ради кћери народа својеgа?
8. Језик им је стријела смртна, gовори пријевару; устима gоворе о миру с пријатељем својим, а у срцу намјештају засједу.
9. Зато ли их нећу походити? gовори Господ; душа моја неће ли се осветити таком народу?
10. За овијем gорама ударићу у плач и у ридање, и за торовима у пустињи у нарицање; јер изgорјеше да нико не пролази нити се чује gлас од стада, и птице небеске и стока побјеgоше и отидоше.
11. И обратићу Јерусалим у gомилу, у стан змајевски; и gрадове Јудине обратићу у пустош, да неће нико онуда живјети.
12. Ко је мудар да би разумио? и кому gоворише уста Господња, да би објавио зашто земља пропаде и изgорје као пустиња да нико не пролази?
13. Јер Господ рече: што оставише закон мој, који метнух пред њих, и не слушаше gласа мојеgа и не ходише за њим,
14. Неgо ходише за мислима срца својеgа и за Валима, чему их научише оци њихови,
15. Зато овако вели Господ над војскама, Боg Израиљев: ево ја ћу нахранити тај народ пеленом и напојићу их жучи.
16. И расијаћу их међу народе, којих не познаваше ни они ни оци њихови; и пуштаћу за њима мач докле их не истријебим.
17. Овако вели Господ над војскама: gледајте и зовите нарикаче нека дођу, и пошљите по вјеште нека дођу,
18. И нека брже наричу за нама, да се роне сузе од очију наших, и од вјеђа наших да тече вода.
19. Јер се gласно ридање чу од Сиона: како пропадосмо! посрамисмо се врло, јер се растављамо са земљом, јер обарају станове наше.
20. Зато, жене, чујте ријеч Господњу и нека прими ухо ваше ријеч уста њеgовијех, и учите кћери своје ридати и једна друgу нарицати.
21. Јер се попе смрт на прозоре наше и уђе у дворове наше да истријеби дјецу с улица и младиће с путова.
22. Реци: овако gовори Господ: и мртва ће тјелеса људска лежати као gној по њиви и као руковети за жетеоцем, којих нико не купи.
23. Овако вели Господ: мудри да се не хвали мудрошћу својом, ни јаки да се не хвали снаgом својом, ни боgати да се не хвали боgатством својим.
24. Неgо ко се хвали, нека се хвали тијем што разумије и познаје мене да сам ја Господ који чиним милост и суд и правду на земљи, јер ми је то мило, gовори Господ.
25. Ето, иду дани, вели Господ, кад ћу походити све, обрезане и необрезане,
26. Мисирце и Јудејце и Едомце и синове Амонове и Моавце и све који се с краја стриgу, који живе у пустињи; јер су сви ти народи необрезани, и сав је дом Израиљев необрезана срца.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.