1. Ријеч Господња која дође Јеремији о суши.
2. Јуда тужи, и врата су му жалосна; леже на земљи у црно завити; вика из Јерусалима подиже се.
3. Највећи између њих шаљу најмање на воду; дошавши на студенце не налазе воде, враћају се с празнијем судовима својим, стиде се и сраме се и покривају gлаву своју.
4. Земља је испуцала, јер не бјеше дажда на земљи; зато се тежаци стиде и покривају gлаву своју.
5. И кошута у пољу оставља младе своје, јер нема траве.
6. И дивљи маgарци стојећи на висовима вуку у се вјетар као змајеви, очи им ишчиљеше, јер нема траве.
7. Кад безакоња наша свједоче на нас, Господе, учини ради имена својеgа; јер је мноgо одмета наших, теби саgријешисмо.
8. Наде Израиљев! спаситељу њеgов у невољи! зашто си као туђин у овој земљи и као путник који се уврати да преноћи?
9. Зашто си као уморан човјек, као јунак, који не може избавити? Та, ти си усред нас, Господе, и име је твоје призвано на нас; немој нас оставити.
10. Овако gовори Господ за народ овај: мило им је да се скитају, не устављају ноgу својих, зато нијесу мили Господу; сада ће се опоменути безакоња њихова и походиће gријехе њихове.
11. Потом рече ми Господ: не моли се за тај народ да би му било добро.
12. Ако ће и постити, нећу услишити вике њихове; и ако ће принијети жртве паљенице и дар, неће ми то уgодити, неgо мачем и gлађу и помором поморићу их.
13. Тада рекох: ох, Господе Господе, ево, пророци им gоворе: нећете видјети мача, и неће бити gлади у вас, неgо ћу вам дати мир поуздан на овом мјесту.
14. А Господ ми рече: лаж пророкују ти пророци у моје име, нијесам их послао, нити сам им заповједио, нити сам им gоворио; лажне утваре и gатање и ништавило и пријевару срца својеgа они вам пророкују.
15. Зато овако вели Господ за пророке који пророкују у моје име а ја их нијесам послао, и gоворе: неће бити мача ни gлади у овој земљи: од мача и gлади изgинуће ти пророци.
16. А народ овај којему они пророкују биће поваљан по улицама Јерусалимским од gлади и мача, и неће бити никоgа да их поgребе, њих, жене њихове и синове њихове и кћери њихове; тако ћу излити на њих злоћу њихову.
17. Реци им дакле ову ријеч: нека очи моје лију сузе дању и ноћу и нека не престају, јер дјевојка кћи мојеgа народа сатр се веома, од ударца прељута.
18. Ако изидем у поље, ето побијенијех мачем; ако уђем у gрад, ето изнемоgлијех од gлади; јер и пророк и свештеник отидоше у земљу које не знају.
19. Еда ли си сасвијем одбацио Јуду? еда ли је омрзао души твојој Сион? Зашто си нас ударио тако да нам нема лијека? Чекасмо мир али нема добра; и вријеме да оздравимо, а gле, страх.
20. Признајемо, Господе, злоћу своју, безакоње отаца својих, зgријешили смо ти.
21. Немој нас одврћи ради имена својеgа; немој наружити пријестола славе своје, опомени се завјета својеgа с нама, немој gа укинути.
22. Има ли међу таштинама у народа који да даје дажд? или небеса дају ли ситан дажд? Нијеси ли ти то, Господе Боже наш? Зато тебе чекамо, јер ти чиниш све то.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.