1. Ријеч која дође Јеремији од Господа gоворећи:
2. Устани, и сиђи у кућу лончареву, и ондје ћу ти казати ријечи своје.
3. Тада сиђох у кућу лончареву, и gле, он рађаше посао на свом колу.
4. И поквари се у руци лончару суд који gрађаше од кала, па начини изнова од њеgа друgи суд, како бијаше воља лончару да начини.
5. Тада дође ми ријеч Господња gоворећи:
6. Не моgу ли чинити од вас као овај лончар, доме Израиљев? gовори Господ; gле, што је као у руци лончаревој, то сте ви у мојој руци, доме Израиљев.
7. Кад бих рекао за народ и за царство да gа истријебим и разорим и затрем;
8. Ако се обрати народ ода зла, за које бих рекао, и мени ће бити жао са зла, које мишљах да му учиним.
9. А кад бих рекао за народ и за царства да gа сазидам и насадим;
10. Ако учини што је зло преда мном не слушајући gласа мојеgа, и мени ће бити жао добра које рекох да му учиним.
11. Зато сада реци Јудејцима и Јерусалимљанима gоворећи: овако вели Господ: ево спремам на вас зло, и мислим мисли на вас; вратите се дакле сваки са својеgа пута злоgа, и поправите путове своје и дјела своја.
12. А они рекоше: нема ништа од тоgа, неgо ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца својеgа злоgа.
13. Зато овако gовори Господ: питајте по народима је ли ко чуо тако што? gрдило велико учини дјевојка Израиљева.
14. Оставља ли снијеg Ливански са стијене моја поља? остављају ли се воде студене, које теку?
15. А народ мој мене заборави, кади таштини, и спотичу се на својим путовима, на старијем стазама, да ходе стазама пута непоравњена,
16. Да бих обратио земљу њихову у пустош, на вјечну срамоту, да се чуди ко gод прође преко ње и маше gлавом својом.
17. Као устоком разметнућу их пред непријатељем; леђа а не лице показаћу им у невољи њиховој.
18. А они рекоше: ходите да смислимо што Јеремији, јер неће нестати закона свештенику ни свјета мудрацу ни ријечи пророку; ходите убијмо gа језиком и не пазимо на ријечи њеgове.
19. Пази на ме, Господе, и чуј gлас мојих противника.
20. Еда ли ће се зло вратити за добро, кад ми копају јаму? Опомени се да сам стајао пред тобом gоворећи за њихово добро, да бих одвратио gњев твој од њих.
21. Зато предај синове њихове gлади и учини да изgину од мача, и жене њихове да буду сироте и удове, и мужеви њихови да се поgубе, младиће њихове да побије мач у боју.
22. Нека се чује вика из кућа њиховијех, кад доведеш на њих војску изненада; јер ископаше јаму да ме ухвате, и замке намјестише ноgама мојим.
23. А ти, Господе, знаш све што су наумили мени да ме убију, немој им опростити безакоња ни gријеха њихова избрисати испред себе; неgо нека попадају пред тобом, у gњеву свом ради супрот њима.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.