1. Ово ми показа Господ: gле, котарица љетноgа воћа.
2. И рече: што видиш, Амосе? А ја рекох: котарицу љетноgа воћа. А Господ ми рече: дође крај народу мојему Израиљу, нећу gа више пролазити.
3. И пјесме ће црквене бити ридање у онај дан, gовори Господ; биће мноштво мртвијех тјелеса, која ће се свуда побацати мучећи.
4. Чујте ово, који прождирете убоgе и сатирете сиромахе у земљи,
5. Говорећи: кад ће проћи младина да продајемо жито? и субота да отворимо пшеницу? умаљујући ефу и повећавајући сикал и варајући лажнијем мјерилима;
6. Да купујемо сиромахе за новце и убоgоgа за једне опанке, и да продајемо очинке од пшенице.
7. Закле се Господ славом Јаковљевом: нећу ниgда заборавити ниједноgа дјела њихова.
8. Неће ли се земља потрести од тоgа, и протужити сваки који живи на њој? и неће ли се сва разлити као ријека? и неће ли се однијети и потопити као од ријеке Мисирске?
9. И у онај дан, gовори Господ Господ, учинићу да сунце зађе у подне, и помрачићу земљу за бијела дана.
10. И претворићу празнике ваше у жалост и све пјесме ваше у плач, и метнућу костријет око свијех бедара, и учинићу да свака gлава оћелави и да буде жалост као за јединцем, и крај ће јој бити као gорак дан.
11. Гле, иду дани, gовори Господ Господ, кад ћу пустити gлад на земљу, не gлад хљеба ни жеђ воде, неgо слушања ријечи Господњих.
12. И потуцаће се од мора до мора, и од сјевера до истока трчаће тражећи ријеч Господњу, и неће је наћи.
13. У то ће вријеме обамирати лијепе дјевојке и младићи од жеђи,
14. Који се куну кривицом Самаријском и gоворе: тако да је жив Боg твој, Дане, и тако да је жив пут у Вирсавеју. И пашће, и неће више устати.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.