ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
Погледајте и документе везане за овај Свети Васељенски сабор
ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР
(Кликни на фотографију ради увећања)
Главно дело Трећег Васељенског Сабора 431. г. у Ефесу је осуда цариградског
патријарха Несторија и његове јереси, која је добила име по њему, несторијанство.
Иначе. Несторије је за цариградског патријарха дошао из Антиохије 428.
г. Још као свештеник одликовао се ревношћу у борби против јереси, особито
остатака аријанства. То је био један од разлога што га је цар препоручио
за архиепископа у престоници. Цару је говорио: „Дај ми царе земљу, очишћену
од јеретика и ја ћу ти дати небо;
помогни ми да победим јеретике и ја ћу ти помоћи да победиш Персијанце"
(Сократ, Црквена историја 7, 29; ПГ 67, 80). Уз помоћ цара издао је неколико
врло строгих закона против јеретика, духобораца. новацијана, вартодецимана.
Једино су пелагијанци уживали његову заштиту. Несторијеје признавао довољност
човекове слободне воље да чини добро, али није делио пелагијанско учење
о првородном греху. Чак је код себе примио неке пелагијанце који су протерани
са Запада. Године 429. посредовао је за пелагијанце код цара. Из писама
које је Несторије упутио папи Келестину (Р1.48,61,174,179,181,185,187,203)
види се да гаје Пелагије сматрао за свог пријатеља, штити га од прогонства
и упоређује га са Светим Јованом Крститељем и апостолима Петром и Павлом
(ПЛ.48,182).
Међутим, главна Несторијева јеретичка заблуда је погрешно схватање христологије.
Уједном писму Јовану Антиохијском, Несторије каже даје у Цариграду подељено
мишљење по питању да ли Дјеву Марију треба звати „мајка Божија". Црквени
историчар Сократ појаву Несторијеве јереси у Цариграду овако описује: „Несторијев
пријатељ, свештеник Анастасије, кога је Несторије довео са собом из Антиохије
препоручио је једног дана у својој беседи да не зову Марију мајком Божијом
из разлога што је Марија само људско створење и да Бог није могао бити
рођен од једног створења (Сократ, Исто, 7, 32). Ово је изазвало велике
немире и расправе. Сам пак Несторије се одмах ангажовао да заштити свог
свештеника који је тако говорио. Овакво учење је директно угрозило веру
Цркве већ изражену у Никеоцариградском Символу вере у коме се каже за Господа
Христа „да се оваплотио од Духа Светог и Марије Дјеве и постао човек".
Консеквентно свом ставу, Несторије за Дјеву Марију употребљава израз „Христородица"
и „Човекородица"док израз „Богородица" одбацује као појам који не постоји
у Светом писму. То је по Несторију више народни израз и доликује више многобошцима.
односно идолопоклоницима. При томе се Несторије и његове присталице особито
много, али једнострано позивају на текстове из Светог писма („узми дете
и матер његову." а не „узми Бога и матер његову"). Говорио је да је Логос
Божји (Реч, Слово Божије) прошао кроз Дјеву, односно Христос човек је прошао
кроз Дјеву као кроз инструмент) (органон) или станиште (обитавалиште) или
храм, или одећу, вазну. Христос према томе није био Бог. већ просто „богоносац"
или носилац божанства. У даљем следу исте логике, није пострадао и васкрсао
Бог Логос телом, већ само „човек је страдао и васкрсао". а крсна жртва
је нешто што је ван Њега самог. Овако погрешна сотириологија је последица
Несторијевог мишљења, односно учења да заправо и није било правог и истинског
сједињења двеју природа у једној Богочовечанској Христовој Личности. Сједињење
практично за Несторија и не постоји. То је нека врста здружења (.), додиривања,
морално и етичко јединство, као рецимо што су два супружника или добра
пријатеља. Тако је Несторије на неки начин најбоље одражавао Антиохијску
богословску школу и њене ставове а чији су представници још били Диодор
Тарсијски, Теодор Мопсуестијски и многи други. Сви су они углавном радикално
делили природе у Господу Христу, делили су једног Христа на два лица или
две ипостаси, и још су једног Сина Божијеграздељивали на два Сина, и говорили
су: „друго је Син Божји, а друго је Син Дјевин". Тако је укратко речено,
Несторије супротстављајући се Аполинарију (говори о јединству двеју природа
у Христу), отишао нажалост у другу, супротну крајност.
Реаговање Цркве на овакво учење било је веома брзо. Сам народ у Цариграду
је због тога одбацио самог Несторија говорећи: „Ми имамо цара, али немамо
патријарха (епископа)". Претила је опасност да буде нарушена догма о оваплоћењу.
Није се могао ни у ком случају прихватити даје Логос Божији био само придружен
Исусу на начин како Бог обитава у праведницима и светитељима, и да је личност
Логоса различита од личности човека Исуса. Међу првима се огласио Кирило
Александријски који се већ раније бавио писањем о оваплоћењу Логоса Божијег
и о Светој Тројици. Кирило најпре пише Посланицу монасима у Египат (Манси,
IV, 588617) 429. године (Исто, АСО 1, 1, 1,1023). Кирило се у том Писму
позива посебно на Св. Атанасија Великог који већ има израз „мајка Божија",
затим се позива на Никеоцариградски Символ вере. Аналогију богооваплоћења
Кирило види у феномену обичног рођења сваког човека: тело и душа детета
се истовремено рађају, јер не може бити рођена сама душа нити пак само
тело; исто тако Логос је истовремено рођен н од људске природе (Манси,
IV, 587618). Даље. слично је и када човек умре: ми кажемо умро је човек
иако знамо да душа не умире. Ово Писмо је упућено и Несторију у Цариград,
и то је Кирилово прво Мемнона и особито Кирилових дванаест анатема, „глава",
које су их подсећале на учење познатих и већ од Цркве осуђених јеретика
какви су били: Арије, Аполинарије, Евномије.
Источни епископи ће тек крајем 433. г. преко Јована Антиохијског а посредством
епископа Павла Емеског (Палестина), преко кога је Јован упутио писмо Кирилу
Александријском, послао је „ектесис" (; изложење) или „исповедање" вере.
као образац сагласности. На то ће Кирило отписати одговор, посланицу Јовану
(Манси V, 304305). Јован ће одговорити опет да је с тим сагласан, да он
осуђује Несторија и његово учење. Тако је уствари настало „помирење"' и
оно представља „Орос" Трећег Васељенског Сабора. Овај догматски документ
са којим се, истина многи из Антиохије као и из Александрије нису у том
моменту сложили, биће од великог значаја за формулисање и коначно обликовање.
догматски врло значајног Халкидонског Ороса 451. г.
Трећи Сабор се бавио и Пелагијевом јересју. Несторије је чак титио
једног пелагијанског епископа. Пелагије је пре свега погрешно схватао првородни
грех, говорио је да он није наследан. Сходно томе, тајна Крштења, према
томе не очишћава од првородног греха већ само од личног греха. Адам је
по природи створен као смртан и умро би без обзира да лије учинио грех
или не. Човек се даље, може сам сопственим силама спасти без Божје помоћи.
Сабор је, сем тога, донео девет канона или правила. Затим, решио је спорно питање статуса и положаја Кипарске цркве Цркве апостолског порекла. Она је изузета испод надлежности Антиохијске патријаршије и постала је самостална аутокефална.