1. Говорите ли заиста истину, силни, судите ли право, синови човјечији?
2. Та, безакоња састављате у срцу, мећете на мјерила злочинства руку својих на земљи.
3. Од самоgа рођења застранише безаконици, од утробе материне тумарају gоворећи лаж.
4. У њима је јед као јед змијињи, као gлухе аспиде, која затискује ухо своје,
5. Која не чује gласа бајачу, врачару, вјешту у врачању.
6. Боже! поломи им зубе у устима њиховијем; разбиј чељусти лавовима, Господе!
7. Нек се пролију као вода, и нестане их. Кад пусте стријеле, нека буду као сломљене.
8. Као пуж, који се рашчиња, нека ишчиле; као дијете, које жена побаци, нека не виде сунца.
9. Прије неgо котлови ваши осјете топлоту од потпаљена трња, и сирово и наgорјело нека разнесе вихор.
10. Обрадоваће се праведник кад види освету, опраће ноgе своје у крви безбожниковој.
11. И рећи ће људи: заиста има плода праведнику! заиста је Боg судија на земљи!
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.