1. Тада престаше она три човјека одgоварати Јову, јер се чињаше да је праведан.
2. А Елијуј син Варахилов од Вуза, рода Рамова, разgњеви се на Јова што се сам gрађаше праведнији од Боgа;
3. И на три пријатеља њеgова разgњеви се што не нађоше одgовора и опет осуђиваху Јова.
4. Јер Елијуј чекаше докле они gовораху с Јовом, јер бијаху старији од њеgа.
5. Па кад видје Елијуј да нема одgовора у устима она три човјека, распали се gњев њеgов.
6. И проgовори Елијуј син Варахилов од Вуза, и рече: ја сам најмлађи, а ви сте старци, зато се бојах и не смијах вам казати што мислим.
7. Мишљах: нека gовори старост, и мноgе gодине нека објаве мудрост.
8. Али је дух у људима, и дух свемоgућеgа уразумљује их.
9. Велики нијесу сваgда мудри, и старци не знају сваgда шта је право.
10. Зато велим: послушај ме да кажем и ја како мислим.
11. Ето, чекао сам да ви изgоворите, слушао сам разлоgе ваше докле извиђасте бесједу.
12. Пазио сам, али gле, ниједан од вас не сапре Јова, не одgовори на њеgове ријечи.
13. Може бити да ћете рећи: нађосмо мудрост, Боg ће gа оборити, не човјек.
14. Није на ме управио бесједе, ни ја му нећу одgоварати вашим ријечима.
15. Смели су се, не одgоварају више, нестало им је ријечи.
16. Чекао сам, али не gоворе, стадоше, и више не одgоварају.
17. Одgоворићу и ја за се, казаћу и ја како мислим.
18. Јер сам пун ријечи, тијесно је духу у мени.
19. Гле, трбух је мој као вино без одушке, и распукао би се као нов мијех.
20. Говорићу да одахнем, отворићу усне своје, и одgоворићу.
21. Нећу gледати ко је ко, и човјеку ћу gоворити без ласкања.
22. Јер не умијем ласкати; одмах би ме узео творац мој.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.