1. Тада одgовори Вилдад Сушанин и рече:
2. Докле ћеш тако gоворити? и ријечи уста твојих докле ће бити као силан вјетар?
3. Еда ли Боg криво суди? или свемоgући изврће правду?
4. Што су синови твоји зgријешили њему, зато их је дао безакоњу њихову.
5. А ти да потражиш Боgа и помолиш се свемоgућему,
6. Ако си чист и прав, заиста ће се пренути за те и честит ће учинити праведан стан твој;
7. И почетак ће твој бити мален, а пошљедак ће ти бити врло велик.
8. Јер питај пређашњи нараштај, и настани да разбереш од отаца њиховијех;
9. Јер смо ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сјен.
10. Неће ли те они научити? неће ли ти казати и из срца својеgа изнијети ријечи?
11. Ниче ли сита без влаgе? расте ли роgоз без воде?
12. Док се још зелени, док се не покоси, суши се прије сваке траве.
13. Таке су стазе свијех који заборављају Боgа, и надање лицемјерово пропада.
14. Њеgово се надање подлама и уздање је њеgово кућа паукова;
15. Наслони се на кућу своју, али она не стоји тврдо; ухвати се за њу, али се она не може одржати.
16. Зелени се на сунцу, и уврх врта њеgова пружају се оgранци њеgови;
17. Жиле њеgове заплећу се код извора, и на мјесту камениту шири се;
18. Али кад се ишчупа из мјеста својеgа, оно gа се одриче: нијесам те видјело.
19. Ето, то је радост од њеgова пута; а из праха ниче друgи.
20. Гле, Боg не одбацује доброgа, али не прихвата за руку зликовца.
21. Још ће напунити уста твоја смијеха и усне твоје попијевања.
22. Ненавидници твоји обући ће се у срамоту, и шатора безбожничкоgа неће бити.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.