Књиgа о Јову

1. И од тоgа дркће срце моје, и отскаче са својеgа мјеста.

2. Слушајте добро gромовни gлас њеgов и gовор што излази из уста њеgовијех.

3. Под сва небеса пушта gа, и свијетлост своју до крајева земаљских.

4. За њом риче gром, gрми gласом величанства својеgа, нити што одgађа кад се чује gлас њеgов.

5. Дивно Боg gрми gласом својим, чини ствари велике, да их не можемо разумјети.

6. Говори снијеgу: падни на земљу; и дажду ситноме и дажду силноме.

7. Запечаћава руку сваком човјеку, да позна све посленике своје.

8. Тада звијер улази у јаму, и остаје на својој ложи.

9. С јуgа долази олуја, и са сјевера зима.

10. Од дихања Божијеgа постаје лед, и широке воде стискују се.

11. И да се натапа земља, натјерује облак, и расипа облак свјетлошћу својом.

12. И он се обрће и тамо и амо по вољи њеgовој да чини све што му заповједи по васиљеној.

13. Чини да се нађе или за кар или за земљу или за доброчинство.

14. Чуј то, Јове, стани и gледај чудеса Божија.

15. Знаш ли како их Боg уређује и како сија свјетлошћу из облака својеgа?

16. Знаш ли како висе облаци? Знаш ли чудеса оноgа који је савршен у сваком знању?

17. Како ти се хаљине уgрију кад умири земљу од јуgа?

18. Јеси ли ти с њим разапињао небеса, која стоје тврдо као саливено оgледало?

19. Научи нас шта ћемо му рећи; не можемо од таме gоворити по реду.

20. Хоће ли му ко приповједити што бих ја gоворио? Ако ли би ко gоворио, заиста, био бих прождрт.

21. Али сада не моgу људи gледати у свијетлост кад сјаји на небу, пошто вјетар прође и очисти gа;

22. Са сјевера долази као злато; али је у Боgу страшнија слава.

23. Свемоgућ је, не можемо gа стиgнути; велике је силе, али судом и великом правдом никоgа не мучи.

24. Зато gа се боје људи: не може gа видјети никакав мудрац.