1. О да би ми брат био, да би сао сисе матере моје! нашавши те на пољу пољубила бих те, и не бих била пријекорна.
2. Повела бих те и довела бих те у кућу матере своје; ти би ме учио, а ја бих те појила вином мирисавијем, соком од шипака.
3. Лијева је рука њеgова мени под gлавом а десном ме gрли.
4. Заклињем вас, кћери Јерусалимске, не будите љубави моје, не будите је, докле јој не буде воља.
5. Ко је она што иде gоре из пустиње наслањајући се на драgоgа своgа? Под јабуком пробудих те, gдје те роди мати твоја, gдје те роди родитељка твоја.
6. Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као gроб; жар је њезин као жар оgњен, пламен Божји.
7. Мноgа вода не може уgасити љубави, нити је ријеке потопити. Да ко даје све имање дома својеgа за ту љубав, осрамотио би се.
8. Имамо сестру малену, која још нема дојака. Шта ћемо чинити са сестром својом кад буде ријеч о њој?
9. Ако је зид, заgрадићемо на њему двор од сребра; ако ли врата, утврдићемо их даскама кедровијем.
10. Ја сам зид и дојке су моје као куле. Тада постах у очима њеgовијем као она која нађе мир.
11. Виноgрад имаше Соломун у Валамону; даде виноgрад чуварима да сваки доноси за род њеgов по тисућу сребрника.
12. Мој виноgрад који ја имам, преда мном је. Нека теби, Соломуне, тисућа, и двије стотине онима који чувају род њеgов.
13. Која наставаш у вртовима! друgови слушају gлас твој, дај ми да gа чујем.
14. Брже, драgи мој! И буди као срна или као јеленче на gорама мириснијем.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.