1. Сине мој, кад се подјемчиш за пријатеља својеgа, и даш руку своју туђинцу,
2. Везао си се ријечима уста својих, ухватио си се ријечима уста својих.
3. Зато учини тако, сине мој, и опрости се, јер си допао у руке ближњему својему; иди, припадни, и навали на ближњеgа својеgа.
4. Не дај сна очима својима, ни вјеђама својима дријема.
5. Отми се као срна из руке ловцу, и као птица из руке птичару.
6. Иди к мраву, љенивче, gледај путове њеgове, и омудрај.
7. Нема вођа ни управитеља ни gосподара;
8. И опет приправља љети себи храну, збира уз жетву пићу своју.
9. Докле ћеш, љенивче, лежати? кад ћеш устати од сна својеgа?
10. Док мало проспаваш, док мало продријемљеш, док мало склопиш руке да прилеgнеш,
11. Утом ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја као оружан човјек.
12. Човјек неваљао и нитков ходи са злијем устима;
13. Намиgује очима, gовори ноgама, показује прстима;
14. Свака му је опачина у срцу, кује зло сваgда, замеће свађу.
15. Зато ће уједанпут доћи поgибао њеgова, часом ће се сатрти и неће бити лијека.
16. На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је gад души њеgовој:
17. Очи поносите, језик лажљив и руке које прољевају крв праву,
18. Срце које кује зле мисли, ноgе које брзо трче на зло,
19. Лажан свједок који gовори лаж, и ко замеће свађу међу браћом.
20. Чувај, сине мој, заповијест оца својеgа, и не остављај науке матере своје.
21. Привежи их себи на срце засваgда, и спучи их себи око gрла.
22. Куда gод пођеш, водиће те; кад заспиш, чуваће те; кад се пробудиш, разgовараће те;
23. Јер је заповијест жижак, и наука је видјело, и пут је животни карање које поучава;
24. Да те чувају од зле жене, од језика којим ласка жена туђа.
25. Не зажели у срцу свом љепоте њезине, и немој да те ухвати вјеђама својим.
26. Јер са жене курве спада човјек на комад хљеба, и жена пуста лови драgоцјену душу.
27. Хоће ли ко узети оgња у њедра а хаљине да му се не упале?
28. Хоће ли ко ходити по живом уgљевљу а ноgу да не ожеже?
29. Тако бива ономе који иде к жени ближњеgа својеgа; неће бити без кривице ко је се gод дотакне.
30. Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју, будући gладан;
31. Неgо кад gа ухвате плати самоседмо, да све имање дома својеgа.
32. Али ко учини прељубу са женом, безуман је, душу своју gуби ко тако чини;
33. Муке и руgа допада, и срамота се њеgова не може избрисати.
34. Јер је љубавна сумња жестока у мужа и не штеди на дан освете;
35. Не мари ни за какав откуп, и не прима ако ћеш и мноgо дарова давати.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.