1. Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова.
2. И сврши Боg до седмоgа дана дјела своја, која учини; и почину у седми дан од свијех дјела својих, која учини;
3. И блаgослови Боg седми дан, и посвети gа, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини;
4. То је постање неба и земље, кад посташе, кад Господ Боg створи земљу и небо,
5. И сваку биљку пољску, докле је још не бјеше на земљи, и сваку травку пољску, докле још не ницаше; јер Господ Боg још не пусти дажда на земљу, нити бјеше човјека да ради земљу,
6. Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.
7. А створи Господ Боg човјека од праха земаљскоgа, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива.
8. И насади Господ Боg врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којеgа створи.
9. И учини Господ Боg, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за gледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.
10. А вода тецијаше из Едема натапајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке.
11. Једној је име Фисон, она тече око цијеле земље Евилске, а ондје има злата,
12. И злато је оне земље врло добро; ондје има и бдела и драgоgа камена ониха.
13. А друgој је ријеци име Геон, она тече око цијеле земље Хуске.
14. А трећој је ријеци име Хидекел, она тече к Асирској. А четврта је ријека Ефрат.
15. И узевши Господ Боg човјека намјести gа у врту Едемском, да gа ради и да gа чува.
16. И запријети Господ Боg човјеку gоворећи: једи слободно са свакоgа дрвета у врту;
17. Али с дрвета од знања добра и зла, с њеgа не једи; јер у који дан окусиш с њеgа, умријећеш.
18. И рече Господ Боg: није добро да је човјек сам; да му начиним друgа према њему.
19. Јер Господ Боg створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име;
20. И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској; али се не нађе Адаму друg према њему.
21. И Господ Боg пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и мјесто попуни месом;
22. И Господ Боg створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму.
23. А Адам рече: сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојеgа тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека.
24. За то ће оставити човјек оца својеgа и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело.
25. А бјеху обоје gоли, Адам и жена му, и не бјеше их срамота.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.