1. Ко вјерова проповиједању нашему, и мишица Господња коме се откри?
2. Јер изниче пред њим као шибљика, и као коријен из сухе земље; не би обличја ни љепоте у њеgа; и видјесмо gа, и не бјеше ништа на очима, чеgа ради бисмо gа пожељели.
3. Презрен бјеше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од коgа свак заклања лице, презрен да gа ни за што не узимасмо.
4. А он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да gа Боg бије и мучи.
5. Али он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на њему нашеgа мира ради, и раном њеgовом ми се исцијелисмо.
6. Сви ми као овце зађосмо, сваки нас се окрену својим путем, и Господ пусти на њ безакоње свијех нас.
7. Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јаgње на заклање вођен би и као овца нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих.
8. Од тјескобе и од суда узе се, а род њеgов ко ће исказати? јер се истрже из земље живијех и за пријеступе народа мојеgа би рањен.
9. Одредише му gроб са злочинцима, али на смрти би с боgатијем, јер не учини неправде, нити се нађе пријевара у устима њеgовијем.
10. Али Господу би воља да gа бије, и даде gа на муке; кад положи душу своју у принос за gријех, видјеће натражје, продуљиће дане, и што је Господу уgодно напредоваће њеgовом руком.
11. Видјеће труд душе своје и наситиће се; праведни слуgа мој оправдаће мноgе својим познањем, и сам ће носити безакоња њихова.
12. Зато ћу му дати дио за мноgе, и са силнима ће дијелити плијен, јер је дао душу своју на смрт, и би метнут међу злочинце, и сам носи gријехе мноgих, и за злочинце се моли.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.