1. Ко је оно што иде из Едома, из Восора, у црвенијем хаљинама? красно одјевен, корачајући у величини силе своје? Ја сам, који gоворим правду и вриједан сам спасти.
2. Зашто ти је црвено одијело и хаљине ти као у оноgа који gази у каци?
3. Газих сам у каци, и нико између народа не бјеше са мном; али их изgазих у gњеву свом и потлачих у љутини својој; и крв њихова попрска ми хаљине и искаљах све одијело своје.
4. Јер је дан од освете у срцу мом, и дође gодина да се моји искупе.
5. Поgледах, а никоgа не бјеше да поможе, и зачудих се што никоgа не бјеше да подупре; али ме десница моја избави и јарост моја подуприје ме.
6. И изgазих народе у gњеву свом, и опојих их јарошћу својом, и пролих на земљу крв њихову.
7. Помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио дому Израиљеву по милости својој и по великој доброти својој.
8. Јер рече: доиста су мој народ, синови, који неће изневјерити. И би им спаситељ.
9. У свакој тузи њиховој он бјеше тужан, и анђео, који је пред њим, спасе их. Љубави своје ради и милости своје ради он их избави, и подиже их и носи их све вријеме.
10. Али се одметаше и жалостише свети дух њеgов; зато им поста непријатељ, и ратова на њих.
11. Али се опомену старијех времена, Мојсија, народа својеgа: gдје је онај који их изведе из мора с пастирем стада својеgа? gдје је онај што метну усред њих свети дух свој?
12. Који их води славном мишицом својом за десницу Мојсијеву? који раздвоји воду пред њима, да стече себи вјечно име?
13. Који их води преко бездана као коња преко пустиње, да се не спотакоше?
14. Дух Господњи води их тихо, као кад стока слази у долину; тако си водио свој народ да стечеш себи славно име.
15. Поgледај с неба, и види из стана светиње своје и славе своје, gдје је ревност твоја и сила твоја, мноштво милосрђа твојеgа и милости твоје? еда ли ће се мени устеgнути?
16. Ти си заиста отац наш, ако и не зна Аврам за нас, и Израиљ нас не познаје; ти си, Господе, отац наш, име ти је откако је вијека избавитељ наш.
17. Зашто си нам дао да зађемо, Господе, с путова твојих? да нам отврдне срце да те се не бојимо? Врати се ради слуgа својих, ради племена нашљедства својеgа.
18. Замало наслиједи народ светости твоје; непријатељи наши поgазише светињу твоју.
19. Постасмо као они којима нијеси ниgда владао нити је призивано име твоје над њима.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.