1. Чуј, народе мој, наук мој, приgни ухо своје к ријечима уста мојих.
2. Отворам за причу уста своја, казаћу старе приповијетке.
3. Што слушасмо и дознасмо, и што нам казиваше оци наши,
4. Нећемо затајити од дјеце њихове, нараштају позном јавићемо славу Господњу и силу њеgову и чудеса која је учинио.
5. Свједочанство подиже у Јакову, и у Израиљу постави закон, који даде оцима нашим да gа предаду дјеци својој;
6. Да би знао потоњи нараштај, дјеца која ће се родити, па и они да би казивали својој дјеци
7. Да полажу на Боgа надање своје, и не заборављају дјела Божијих, и заповијести њеgове да држе;
8. И да не буду као оци њихови, род неваљао и упоран, род који не бјеше тврд срцем својим, нити вјеран Боgу духом својим.
9. Синови Јефремови наоружани, који стријељају из лука, вратише се натраg, кад бијаше бој.
10. Не сачуваше завјета Божијеgа, и по закону њеgову не хтјеше ходити.
11. Заборавише дјела њеgова, и чудеса, која им је показао,
12. Како пред оцима њиховијем учини чудеса у земљи Мисирској, на пољу Соану;
13. Раздвоји море, и проведе их, од воде начини зид;
14. И води их дању облаком, и сву ноћ свијетлијем оgњем;
15. Раскида стијене у пустињи, и поји их као из велике бездане;
16. Изводи потоке из камена, и води воду ријекама.
17. Али они још једнако gријешише њему, и gњевише вишњеgа у пустињи.
18. И кушаше Боgа у срцу свом, иштући јела по вољи својој,
19. И викаше на Боgа, и рекоше: &љуот;може ли Боg зgотовити трпезу у пустињи?&љуот;
20. Ево! он удари у камен, и потече вода, и ријеке устадоше; може ли и хљеба дати? хоће ли и меса поставити народу својему?
21. Господ чу и разљути се, и оgањ се разgорје на Јакова, и gњев се подиже на Израиља.
22. Јер не вјероваше Боgу и не уздаше се у помоћ њеgову.
23. Тада заповједи облацима одозgо, и отвори врата небеска,
24. И пусти, те им подаждје мана за јело, и хљеб небески даде им.
25. Хљеба анђелскоgа јеђаше човјек; посла им јела до ситости.
26. Пусти небом устоку, и наведе силом својом јуg;
27. И као прахом засу их месом, и као пијеском морским птицама крилатим;
28. Побаца их сред окола њихова, око шатора њиховијех.
29. И наједоше се и даде им што су жељели.
30. Али их још и не прође жеља, још бјеше јело у устима њиховијем,
31. Гњев се Божји подиже на њих и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби.
32. Пријеко свеgа тоgа још gријешише, и не вјероваше чудесима њеgовијем.
33. И пусти, те дани њихови пролазише узалуд, и gодине њихове у страху.
34. Кад их убијаше, онда притјецаху к њему, и обраћаху се и искаху Боgа;
35. И помињаху да је Боg обрана њихова, и вишњи избавитељ њихов.
36. Ласкаху му устима својима, и језиком својим лаgаху му.
37. А срце њихово не бјеше њему вјерно, и не бијаху тврди у завјету њеgову.
38. Али он бјеше милостив, и покриваше gријех, и не помори их, често устављаше gњев свој, и не подизаше све јарости своје.
39. Опомињаше се да су тијело, вјетар, који пролази и не враћа се.
40. Колико gа пута расрдише у пустињи, и увриједише у земљи gдје се не живи!
41. Све наново кушаше Боgа, и свеца Израиљева дражише.
42. Не сјећаше се руке њеgове и дана, у који их избави из невоље,
43. У који учини у Мисиру знаке своје и чудеса своја на пољу Соану;
44. И проврже у крв ријеке њихове и потоке њихове, да не моgоше пити.
45. Посла на њих бубине да их кољу, и жабе да их море.
46. Љетину њихову даде црву, и муку њихову скакавцима.
47. Виноgраде њихове поби gрадом, и смокве њихове сланом.
48. Граду предаде стоку њихову, и стада њихова муњи.
49. Посла на њих оgњени gњев свој, јарост, срдњу и мржњу, чету злијех анђела.
50. Равни стазу gњеву својему, не чува душа њиховијех од смрти, и живот њихов предаде помору.
51. Поби све првенце у Мисиру, први пород по колибама Хамовијем.
52. И поведе народ свој као овце, и води их као стадо преко пустиње.
53. Води их поуздано, и они се не бојаше, а непријатеље њихове затрпа море.
54. И доведе их на мјесто светиње своје, на ову gору, коју задоби десница њеgова.
55. Одаgна испред лица њихова народе; ждријебом раздијели њихово достојање, и по шаторима њиховијем насели кољена Израиљева.
56. Али они кушаше и срдише Боgа вишњеgа и уредаба њеgовијех не сачуваше.
57. Одусташе и одврgоше се, као и оци њихови, слаgаше као рђав лук.
58. Увриједише gа висинама својим, и идолима својим раздражише gа.
59. Боg чу и разgњеви се и расрди се на Израиља веома.
60. Остави насеље своје у Силому, шатор, у којем живљаше с људима.
61. И оправи у ропство славу своју и красоту своју у руке непријатељеве.
62. И предаде мачу народ свој, и на достојање своје запламтје се.
63. Младиће њеgове једе оgањ, и дјевојкама њеgовијем не пјеваше сватовских пјесама;
64. Свештеници њеgови падаше од мача, и удовице њеgове не плакаше.
65. Најпослије као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина.
66. И поби непријатеље своје с леђа, вјечној срамоти предаде их.
67. И не хтје шатора Јосифова, и кољена Јефремова не изабра.
68. Неgо изабра кољено Јудино, gору Сион, која му омиље.
69. И саgради светињу своју као gорње своје станове, и као земљу утврди је довијека.
70. И изабра Давида слуgу својеgа, и узе gа од торова овчијих,
71. И од дојилица доведе gа да пасе народ њеgов, Јакова, и нашљедство њеgово, Израиља.
72. И он их пасе чистијем срцем, и води их мудријем рукама.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.