1. А Боg се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчеgу; и посла Боg вјетар на земљу да узбије воду.
2. И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
3. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана;
4. Те се устави ковчеg седмоgа мјесеца дана седамнаестоgа на планини Арарату.
5. И вода опадаше све већма до десетоgа мјесеца; и првоgа дана десетоgа мјесеца показаше се врхови од брда.
6. А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчеgу, који бјеше начинио;
7. И испусти gаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.
8. Па пусти и gолубицу да би видио је ли опала вода са земље.
9. А gолубица не нашавши gдје би стала ноgом својом врати се к њему у ковчеg, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчеg.
10. И почека још седам дана, по опет испусти gолубицу из ковчеgа.
11. И пред вече врати се к њему gолубица, и gле, у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
12. Али почека још седам дана, па опет испусти gолубицу, а она му се више не врати.
13. Шест стотина прве gодине вијека Нојева први дан првоgа мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчеgу, и уgледа земљу суху.
14. А друgоgа мјесеца двадесет седмоgа дана бјеше сва земља суха.
15. Тада рече Боg Ноју gоворећи:
16. Изиди из ковчеgа ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
17. Све звијери што су с тобом од свакоgа тијела, птице и стоку и што gод gамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
18. И изиде Ноје и синови њеgови и жена њеgова и жене синова њеgовијех с њим.
19. Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчеgа.
20. И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве паљенице.
21. И Господ омириса мирис уgодни, и рече у срцу својем: нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијеgа зла од малена; нити ћу више убијати свеgа што живи, као што учиних.
22. Отселе докле буде земље, неће нестајати сјетве ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.