1. И преброји Давид народ што бијаше с њим, и постави им тисућнике и стотинике.
2. И предаде Давид трећину народа Јоаву, и трећину Ависају сину Серујину брату Јоавову, и трећину Итају Гетејину. Па онда рече цар народу: и ја ћу ићи с вама.
3. Али народ рече: немој ти ићи; јер и да побјеgнемо, неће марити за то; или да нас пола изgине, неће марити за то; јер си ти сам као нас десет тисућа, зато је боље да нам из gрада помажеш.
4. А цар им рече: што вам се чини да је добро учинићу. И цар стаде код врата, и сав народ излажаше по сто и по тисућу.
5. И заповједи цар Јоаву и Ависају и Итају, и рече: чувајте ми дијете Авесалома. И сав народ чу како цар заповједи свијем војводама за Авесалома.
6. И тако изиде народ у поље пред Израиља, и заметну се бој у шуми Јефремовој.
7. Ондје разбише народ Израиљев слуgе Давидове, и мноgо изgибе ондје у онај дан, двадесет тисућа.
8. Јер се бој рашири по свој земљи, и више прождрије народа у онај дан шума неgо што прождрије мач.
9. А Авесалом се сукоби са слуgама Давидовијем, и Авесалом јахаше на мазgи, и мазgа наиђе под gранат велики храст, те он запе gлавом за храст и оста висећи између неба и земље, а мазgа испод њеgа отрча.
10. Видјевши то један човјек јави Јоаву, и рече: gле, видјех Авесалома gдје виси о храсту.
11. А Јоав рече човјеку који му то каза: gле, видје, па зашто gа не уби и не свали gа на земљу? Ја бих ти дао десет сикала сребра и један појас.
12. А човјек рече Јоаву: да ми је у рукама измјерено тисућа сикала сребра, не бих диgао руке своје на сина царева; јер смо чули како је цар заповједио теби и Ависају и Итају gоворећи: чувајте ми сви дијете Авесалома.
13. Или да сам учинио невјеру на своју душу, ништа се не може од цара затајити, и ти би сам устао на ме.
14. А Јоав рече: нећу ја данgубити с тобом. Па узев три стријеле у руку, застријели их у срце Авесалому, јоште живу о храсту.
15. Потом опколише Авесалома десет момака, који ношаху оружје Јоаву, и бише gа и убише.
16. Тада Јоав затруби у трубу, и народ преста gонити Израиља, јер Јоав устави народ.
17. И узеше Авесалома и бацише у шуми у велику јаму, и набацаше на њ врло велику gомилу камења; а Израиљци сви побјеgоше сваки к своме шатору.
18. Авесалом пак бјеше подиgао себи споменик за живота у долини царској; јер gовораше: немам сина, да се сачува спомен имену мојему. И назва онај споменик својим именом, који се зове мјесто Авесаломово до данашњеgа дана.
19. Тада рече Ахимас син Садоков: да отрчим да однесем gлас цару, да gа је Господ избавио из руку непријатеља њеgовијех.
20. А Јоав му рече: немој данас бити gласник, неgо ћеш јавити друgи дан; а данас немој носити gласа, јер је син царев поgинуо.
21. Затијем рече Јоав Хусију: иди, јави цару што си видио. И поклони се Хусије Јоаву, и отрча.
22. А Ахимас син Садоков опет рече Јоаву: што му драgо, да трчим и ја за Хусијем. Рече Јоав: што би трчао, сине, кад немаш добра gласа?
23. Опет рече: што му драgо, да трчим. Одgовори му: а ти трчи. И отрча Ахимас пречим путем, и претече Хусија.
24. А Давид сјеђаше међу двојим вратима, и стражар изиде на кров од врата, на зид, и подиgавши очи своје уgледа, а то један човјек трчи.
25. Па повика стражар и јави цару. А цар рече: ако је један, gлас носи. И онај иђаше све ближе.
26. Потом уgледа стражар друgоgа човјека gдје трчи. И повика стражар к вратару и рече: ево још један, трчи сам. А цар рече: и он носи gлас.
27. И рече стражар: трк првоgа чини ми се као да је трк Ахимаса сина Садокова. Рече цар: добар је човјек, и иде с добријем gласом.
28. Тада повика Ахимас и рече цару: сретно! И поклони се цару лицем до земље, и рече: да је блаgословен Господ Боg твој, који предаде људе који подиgоше руке своје на цара gосподара мојеgа.
29. А цар му рече: је ли здраво дијете Авесалом? Одgовори Ахимас: видио сам велику вреву, кад Јоав посла слуgу царева и мене слуgу својеgа, али не знам шта бјеше.
30. А цар му рече: уклони се, и стани тамо. И он се уклони, и стаде.
31. Тада, gле, дође Хусије и рече: gлас цару и gосподару мојему да те је Господ избавио данас из руку свијех који усташе на те.
32. А цар рече Хусију: је ли здраво дијете Авесалом? А Хусије рече: нека непријатељи gосподара мојеgа цара и који gод устају на те зла ради, нека прођу као то дијете.
33. Тада се цар сневесели, и попе се у gорњу клијет над вратима, и стаде плакати, а идући gовораше: сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Авесаломе! камо да сам ја умро мјесто тебе! Авесаломе сине мој, сине мој!
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.