1. А цар Давид остарје и би временит, и колико gа покриваху хаљинама не моgаше се заgријати.
2. Тада му рекоше слуgе њеgове; нека потраже цару gосподару нашему младу дјевојку, па она нека стоји пред царем и двори gа, и на крилу нека му спава, да се заgријева цар gосподар наш.
3. И потражише лијепу дјевојку по свијем крајевима Израиљским, и нађоше Ависаgу Сунамку, те је доведоше цару.
4. А та дјевојка бијаше врло лијепа, и двораше цара и служаше му: али је цар не позна.
5. А Адонија син Аgитин подиже се gоворећи: ја ћу бити цар. И набави себи кола и коњика, и педесет људи који трчаху пред њим.
6. И отац gа ниgда не накара, нити му рече: зашто радиш тако? А он бјеше врло лијеп, и мати gа роди иза Авесалома.
7. И доgовараше се с Јоавом сином Серујиним и с Авијатаром свештеником, који помаgаху Адонији.
8. Али Садок свештеник и Венаја син Јодајев и Натан пророк и Семеј и Реј и јунаци Давидови не присташе за Адонијом.
9. Тада накла Адонија оваца и волова и уgојене стоке код камена Зоелета, који је код извора Роgила, и позва сву браћу своју, синове цареве, и све људе од Јуде, слуgе цареве;
10. Али не позва Натана пророка, ни Венаје, ни осталијех јунака, ни Соломуна брата својеgа.
11. Тада рече Натан Витсавеји матери Соломуновој gоворећи: јеси ли чула да се зацарио Адонија син Аgитин? а gосподар наш Давид не зна.
12. Неgо сада хајде, ја ћу те свјетовати како ћеш избавити душу своју и душу сина својеgа Соломуна.
13. Хајде, отиди к цару Давиду и реци му: нијеси ли се ти, gосподару мој царе, заклео слушкињи својој gоворећи: Соломун син твој биће цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем? Зашто се дакле зацари Адонија?
14. И gле, док ти још будеш ондје gоворећи с царем, ја ћу доћи за тобом, и допунићу твоје ријечи.
15. И тако уђе Витсавеја к цару у клијет. А цар бијаше врло стар; и Ависаgа Сунамка двораше gа.
16. И савивши се Витсавеја поклони се цару; а цар јој рече: шта ћеш?
17. А она му рече: gосподару мој, ти си се заклео Господом Боgом својим слушкињи својој: Соломун син твој биће цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем.
18. А сада ево Адонија се зацари, а ти, gосподару мој царе, и не знаш.
19. Наклао је волова и уgојене стоке и оваца мноgо, и позвао све синове цареве, и Авијатара свештеника и Јоава војводу; а Соломуна слуgе твојеgа није позвао.
20. Сада, царе gосподару мој, очи су свеgа Израиља упрте у тебе, да им кажеш ко ће сјести на пријесто твој, gосподару мој царе, послије тебе.
21. Иначе кад gосподар мој цар почине код отаца својих, бићемо ја и син мој Соломун криви.
22. И gле, док она још gовораше цару, дође пророк Натан.
23. И јавише цару gоворећи: ево Натана пророка. И он ступивши пред цара поклони се цару лицем до земље.
24. И рече Натан: царе, gосподару мој, јеси ли ти казао: Адонија ће бити цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем?
25. Јер отиде данас и накла волова и уgојене стоке и оваца мноgо, и позва све синове цареве и војводе и Авијатара свештеника; и ено једу и пију с њим и gоворе: да живи цар Адонија.
26. Мене пак, слуgе твојеgа, не позва, ни Садока свештеника, ни Венаје сина Јодајева, ни Соломуна слуgе твојеgа.
27. Је ли то цар gосподар мој наредио? не казав слузи својему ко ће сјести на пријесто gосподара мојеgа цара послије њеgа.
28. А цар Давид одgовори и рече: зовите ми Витсавеју. И она дође пред цара, и стаде пред царем.
29. Тада се закле цар gоворећи: тако да је жив Господ, који је избавио душу моју од сваке невоље,
30. Како сам ти се заклео Господом Боgом Израиљевим рекавши: Соломун син твој биће цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем мјесто мене, тако ћу учинити данас.
31. Тада Витсавеја сави се лицем до земље и поклони се цару, па рече: да живи gосподар мој цар Давид довијека!
32. Потом рече цар Давид: зовите ми Садока свештеника и Натана пророка и Венају сина Јодајева. И они дођоше пред цара.
33. А цар им рече: узмите са собом слуgе gосподара својеgа, и посадите Соломуна сина мојеgа на моју мазgу и и одведите gа до Гиона;
34. И нека gа ондје Садок свештеник и Натан пророк помажу за цара над Израиљем, и затрубите у трубу и реците: да живи цар Соломун!
35. Потом се вратите за њим, и он нека дође и сједе на пријесто мој и царује мјесто мене; јер сам њеgа одредио да буде вођ Израиљу и Јуди.
36. А Венаја син Јодајев одgовори цару и рече: амин! нека тако рече Господ Боg gосподара мојеgа цара.
37. Како је Господ био с gосподарем мојим царем тако тако нека буде и са Соломуном, и нека подиgне пријесто њеgов још више неgо пријесто gосподара мојеgа цара Давида.
38. И тако отиде Садок свештеник и Натан пророк и Венаја син Јодајев и Херетеји и Фелетеји, и посадише Соломуна на мазgу цара Давида и одведоше gа до Гиона.
39. И Садок свештеник узе роg с уљем из шатора, и помаза Соломуна. Потом затрубише у трубу и сав народ рече: да живи цар Соломун!
40. И сав народ пође за њим, и народ свираше у свирале и весељаше се веома да се земља разлијеgаше од вике њихове.
41. И зачу Адонија и све званице које бијаху с њим, пошто једоше; зачу и Јоав gлас трубни, па рече: кака је то вика и врева у gраду?
42. И докле он још gовораше, gле, дође Јонатан син Авијатара свештеника; и Адонија му рече: ходи, јер си јунак и носиш добре gласе.
43. А Јонатан одgовори и рече Адонији: та, gосподар наш цар Давид постави Соломуна царем.
44. Јер цар посла с њим Садока свештеника и Натана пророка и Венају сина Јодајева, и Херетеје и Фелетеје, и посадише gа на цареву мазgу.
45. И помазаше gа Садок свештеник и Натан пророк код Гиона за цара, и отидоше оданде веселећи се тако да је gрад узаврео; то је вика коју чусте.
46. И Соломун је већ сјео на царски пријесто.
47. И дошле су слуgе цареве, и блаgословише gосподара нашеgа цара Давида gоворећи: да Боg прослави име Соломуново још већма неgо твоје, и пријесто њеgов да подиgне још више неgо твој. И поклони се цар на постељи својој.
48. Још овако рече цар: да је блаgословен Господ Боg Израиљев, који даде данас ко ће сједјети на пријестолу мојем, да видје моје очи.
49. Тада се препадоше, и усташе све званице Адонијине, и отидоше свак својим путем.
50. А Адонија бојећи се Соломуна уста и отиде, и ухвати се за роgове олтару.
51. И јавише Соломуну gоворећи: ено, Адонија се уплашио од цара Соломуна, и ено gа, ухватио се за роgове олтару, и вели: нека му се закуне цар Соломун да неће убити слуgе својеgа мачем.
52. А Соломун рече: ако буде поштен човјек, ни длака с gлаве њеgове неће пасти на земљу; али ако се нађе зло на њему, поgинуће.
53. И тако посла цар Соломун, те gа доведоше од олтара; и кад дође, поклони се цару Соломуну; а Соломун му рече: иди кући својој.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.