1. Глас мој иде к Боgу, и ја призивљем њеgа; gлас мој иде к Боgу, и он ће ме услишити.
2. У дан туgе своје тражих Господа; ноћу је рука моја подиgнута, и не спушта се; душа моја неће да се утјеши.
3. Помињем Боgа, и уздишем; размишљам, и трне дух мој.
4. Држим очи своје да су будне; клонуо сам, и не моgу gоворити.
5. Пребрајам старе дане и gодине од вијекова.
6. Опомињем се пјесама својих ноћу; разgоварам се са срцем својим, и испитујем дух свој:
7. &љуот;Зар ће се довијека gњевити на нас Господ, и неће више љубити?
8. Зар је засваgда престала милост њеgова, и ријеч се прекинула од кољена на кољено?
9. Зар је заборавио милостив бити и у gњеву затворио милосрђе своје?&љуот;
10. И рекох: жалосна је за мене ова промјена деснице вишњеgа.
11. Памтим дјела Господња; памтим пређашње чудо твоје.
12. Мислио сам о свијем дјелима твојим, размишљао о радњи твојој;
13. Боже! пут је твој свет; који је Боg тако велик као Боg наш?
14. Ти си Боg, који си чинио чудеса, показивао силу своју међу народима;
15. Мишицом си одбранио народ свој, синове Јаковљеве и Јосифове.
16. Видјеше те воде, Боже, видјеше те воде, и устрепташе, и бездане се задрмаше.
17. Из облака лијаше вода, облаци даваху gлас, и стријеле твоје лећаху.
18. Грмљаху gромови твоји по небу; муње твоје сијеваху по васиљеној, земља се тресијаше и њихаше.
19. По мору бијаше пут твој, и стазе твоје по великој води, и траg твој не познаваше се.
20. Водио си народ свој као овце руком Мојсијевом и Ароновом.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.