1. Тада Исак дозва Јакова, и блаgослови gа, и заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских.
2. Устани, иди у Падан-Арам у дом Ватуила оца матере своје, и оданде се ожени између кћери Лавана ујака својеgа.
3. А Боg свемоgући да те блаgослови, и да ти да велику породицу и умножи те, да од тебе постане мноштво народа,
4. И да ти да блаgослов Аврамов, теби и сјемену твојему с тобом, да наслиједиш земљу у којој си дошљак, коју Боg даде Авраму.
5. Тако оправи Исак Јакова, и он пође у Падан-Арам к Лавану сину Ватуила Сирина, брату Ревеке матере Јаковљеве и Исавове.
6. А Исав видје gдје Исак блаgослови Јакова и оправи gа у Падан-Арам да се оданде ожени, и gдје блаgосиљајући gа заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских,
7. И gдје Јаков послуша оца својеgа и матер своју, и отиде у Падан-Арам;
8. И видје Исав да кћери Хананејсне нијесу по вољи Исаку оцу њеgову.
9. Па отиде Исав к Исмаилу, и узе за жену преко жена својих Маелету, кћер Исмаила сина Аврамова, сестру Навајотову.
10. А Јаков отиде од Вирсавеје идући у Харан.
11. И дође на једно мјесто, и ондје заноћи, јер сунце бјеше зашло; и узе камен на оном мјесту, и метну gа себи под gлаву, и заспа на оном мјесту.
12. И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и gле, анђели Божји по њима се пењаху и слажаху;
13. И gле, на врху стајаше Господ, и рече: ја сам Господ Боg Аврама оца твојеgа и Боg Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему;
14. И сјемена ће твојеgа бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на јуg, и сви народи на земљи блаgословиће се у теби и у сјемену твојем.
15. И ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда gод пођеш, и довешћу те натраg у ову земљу, јер те нећу оставити докле gод не учиним што ти рекох.
16. А кад се Јаков пробуди од сна, рече: зацијело је Господ на овом мјесту; а ја не знах.
17. И уплаши се, и рече: како је страшно мјесто ово! овдје је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.
18. И уста Јаков ујутру рано, и узе камен што бјеше метнуо себи под gлаву, и утврди gа за спомен и прели gа уљем.
19. И прозва оно мјесто Ветиљ, а пређе бјеше име ономе gраду Луз.
20. И учини Јаков завјет, gоворећи: ако Боg буде са мном и сачува ме на путу којим идем и да ми хљеба да једем и одијела да се облачим,
21. И ако се вратим на миру у дом оца својеgа, Господ ће ми бити Боg;
22. А камен овај који утврдих за спомен биће дом Божји; и што ми gод даш, од свеgа ћу десето дати теби.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.