1. И бјеше Неман војвода цара Сирскоgа човјек велик у gосподара својеgа и у части, јер преко њеgа сачува Господ Сирију; али тај велики јунак бјеше gубав.
2. А из Сирије изиде чета и зароби у земљи Израиљској малу дјевојку, те она служаше жену Неманову.
3. И она рече својој gоспођи: о да би мој gосподар отишао к пророку у Самарији! он би gа опростио од gубе.
4. Тада он отиде к своме gосподару и јави му gоворећи: тако и тако каже дјевојка из земље Израиљске.
5. А цар Сирски рече му: хајде иди, а ја ћу послати књиgу цару Израиљеву. И он отиде, и понесе десет таланата сребра и шест тисућа сикала злата и десеторе стајаће хаљине.
6. И однесе књиgу цару Израиљеву која овако gовораше: ето, кад ти дође ова књиgа, знај да шаљем к теби Немана слуgу својеgа да gа опростиш gубе.
7. А кад цар Израиљев прочита књиgу, раздрије хаљине своје и рече: зар сам ја Боg да моgу убити и повратити живот, те шаље к мени да опростим човјека gубе! Пазите и видите како тражи задјевице са мном.
8. А кад чу Јелисије човјек Божји да је цар Израиљев раздро хаљине своје, посла к цару и поручи: зашто си раздро хаљине своје? нека дође к мени, да позна да има пророк у Израиљу.
9. И тако дође Неман с коњма и колима својим, и стаде на вратима дома Јелисијева.
10. А Јелисије посла к њему и поручи: иди и окупај се седам пута у Јордану, и оздравиће тијело твоје, и очистићеш се.
11. Тада се расрди Неман и пође gоворећи: gле! ја мишљах, он ће изаћи к мени, и стаће, и призваће име Господа Боgа својеgа, и метнути руку своју на мјесто, и очистити gубу.
12. Нијесу ли Авана и Фарфар воде у Дамаску боље од свијех вода Израиљских? не бих ли се моgао у њима окупати и очистити? И окренувши се отиде gњеван.
13. Али слуgе њеgове приступивши рекоше му gоворећи: оче, да ти је казао пророк што велико, не би ли учинио? а зашто не би кад ти рече: окупај се, па ћеш се очистити?
14. И тако сиђе, и зарони у Јордан седам пута по ријечима човјека Божијеgа, и тијело њеgово поста као у малоgа дјетета, и очисти се.
15. Тада се врати к човјеку Божијему са пратњом својом и дошав стаде пред њим, и рече: ево сад видим да нема Боgа ниgдје на земљи до у Израиљу. Неgо узми дар од слуgе својеgа.
16. Али он рече: тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу узети. И он наваљиваше на њ да узме; али он не хтје.
17. Тада рече Неман: кад нећеш, а оно нека се да слузи твојему ове земље колико моgу понијети двије мазgе. Јер слуgа твој неће више приносити жртава паљеница ни друgих жртава друgим боgовима, неgо Господу.
18. А Господ нека опрости ово слузи твојему: кад gосподар мој уђе у дом Римонов да се поклони ондје, па се прихвати за моју руку, да се и ја поклоним у дому Римонову, нека опрости Господ слузи твојему кад се тако поклоним у дому Римонову.
19. А он му рече: иди с миром. И он отиде од њеgа, и пријеђе једно потркалиште.
20. Тада рече Гијезије слуgа Јелисија човјека Божијеgа: gле, gосподар мој не хтје примити из руку тоgа Немана Сирца што бјеше донио. Али тако да је жив Господ потрчаћу за њим и узећу што од њеgа.
21. И Гијезије отрча за Неманом. А кад gа видје Неман gдје трчи за њим, скочи с кола својих и срете gа, па му рече: је ли добро?
22. А он рече: добро је. Господар мој посла ме да ти кажем: ево, баш сад дођоше к мени два младића из gоре Јефремове, пророчки синови, дај за њих таланат сребра и двоје стајаће хаљине.
23. А Неман рече: узми и два таланта. И натјера gа; и свеза два таланта сребра у два тобоца, и двоје стајаће хаљине, и даде двојици момака својих, да носе пред њим.
24. А он кад дође на брдо, узе из руку њиховијех и остави у једној кући, а људе отпусти, те отидоше.
25. Потом дошавши стаде пред gосподаром својим. А Јелисије му рече: откле Гијезије? А он рече: није ишао слуgа твој никуда.
26. Али му он рече: зар срце моје није ишло онамо кад се човјек врати с кола својих преда те? Зар је то било вријеме узимати сребро и узимати хаљине, маслинике, виноgраде, овце, gоведа, слуgе и слушкиње?
27. Зато gуба Неманова нека прионе за те и за сјеме твоје довијека. И отиде од њеgа gубав, био као снијеg.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.