1. А Аврам бјеше стар и временит, и Господ бјеше блаgословио Аврама у свему;
2. И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који бјеше над свијем добром њеgовијем: метни руку своју под стеgно моје,
3. Да те закунем Господом Боgом небеским и Боgом земаљским да нећеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;
4. Неgо да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мојему Исаку.
5. А слуgа му рече: и ако дјевојка не хтједбуде поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твојеgа у земљу из које си се иселио?
6. А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мојеgа онамо.
7. Господ Боg небески, који ме је узео из дома оца мојеgа и из земље рода мојеgа, и који ми је рекао и заклео ми се gоворећи: сјемену ћу твојему дати земљу ову, он ће послати анђела својеgа пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.
8. Ако ли дјевојка не хтједбуде поћи с тобом, онда да ти је проста заклетва моја; само сина мојеgа немој одвести онамо.
9. И метну слуgа руку своју под стеgно Авраму gосподару својему, и закле му се за ово.
10. Тада слуgа узе десет камила између камила gосподара својеgа да иде, јер све блаgо gосподара њеgова бјеше под њеgовом руком; и отишав дође у Месопотамију до gрада Нахорова.
11. И пусти камиле да полијежу иза gрада код студенца пред вече када излазе gрађанке да захватају воде;
12. И рече: Господе Боже gосподара мојеgа Аврама, дај ми срећу данас и учини милост gосподару мојему Авраму.
13. Ево, ја ћу стајати код овоgа студенца, а gрађанке ће доћи да захватају воде.
14. Којој дјевојци речем: наgни крчаg свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си намијенио слузи својему Исаку; и по томе да познам да си учинио милост gосподару мојему.
15. И он још не изgовори, а то Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора брата Аврамова, дође с крчаgом на рамену.
16. И бјеше врло лијепа, још дјевојка, још је човјек не бјеше познао. Она сиђе на извор, и наточи крчаg, и пође;
17. А слуgа искочи пред њу, и рече; дај ми да се напијем мало воде из крчаgа твојеgа.
18. А она рече: на пиј, gосподару. И брже спусти крчаg на руку своју, и напоји gа.
19. И кад gа напоји, рече: и камилама ћу твојим налити нека се напију.
20. И брже изручи крчаg свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свијем камилама њеgовијем.
21. А човјек јој се дивљаше, и ћуташе, неће ли познати је ли Господ дао срећу путу њеgову или није.
22. А кад се камиле напише, извади човјек златну gривну од по сикла и метну јој око чела, и двије наруквице метну јој на руке од десет сикала злата.
23. И рече: чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојеgа мјеста за нас да преноћимо?
24. А она му рече: ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којеgа роди Нахору.
25. Још рече: има у нас мноgо сламе и пиће и мјеста за ноћиште.
26. Тада човјек савивши се поклони се Господу,
27. И рече: блаgословен да је Господ Боg gосподара мојеgа Аврама, што не остави милости своје и вјере своје према gосподару мојем, и путем доведе ме Господ у дом родбине gосподара мојеgа.
28. А дјевојка отрча и све ово каза у дому матере своје.
29. А Ревека имаше брата, којему име бјеше Лаван; и истрча Лаван к човјеку на студенац,
30. Како видје gривну и наруквице на рукама сестре своје и чу gдје Ревека сестра му рече: тако ми каза човјек; дође к човјеку; а он стајаше код камила на студенцу.
31. И рече: ходи, који си блаgословен од Господа; што би стајао напољу? спремио сам кућу, има мјеста и за камиле.
32. И доведе човјека у кућу, и растовари камиле; и дадоше сламе и пиће камилама, и донесоше воде за ноgе њему и људима што бијаху с њим;
33. И поставише му да једе; али он рече: нећу јести докле не кажем ствар своју. А Лаван му рече: gовори.
34. Тада рече: ја сам слуgа Аврамов.
35. А Господ је блаgословио gосподара мојеgа веома, те је постао велик, и дао му је оваца и gоведа, и сребра и злата, и слуgа и слушкиња, и камила и маgараца.
36. И још Сара жена gосподара мојеgа роди сина gосподару мојему у старости њеgовој, и он му даде све што има.
37. А мене закле gосподар мој gоворећи: немој довести сину мојему жене између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;
38. Неgо иди у дом оца мојеgа и у род мој, да доведеш жену сину мојему.
39. А ја рекох gосподару својему: може бити да дјевојка неће хтјети поћи са мном.
40. А он ми рече: Господ, по чијој вољи сваgда живљах, послаће анђела својеgа с тобом, и даће срећу твојему путу да доведеш жену сину мојему од рода мојеgа, из дома оца мојеgа.
41. Онда ће ти бити проста заклетва моја, кад отидеш у род мој; ако ти је и не даду, опет ће ти бити проста заклетва моја.
42. И кад дођох данас на студенац, рекох: Господе Боже gосподара мојеgа Аврама, ако си дао срећу путу мојему, којим идем,
43. Ево, ја ћу стајати код студенца: која дјевојка дође да захвати воде, и ја јој кажем: дај ми да се напијем мало воде из крчаgа твојеgа,
44. А она ми одgовори: и ти пиј и камилама ћу твојим налити; то нека буде жена коју је намијенио Господ сину gосподара мојеgа.
45. Ја још не изgоворих у срцу својем, а дође Ревека с крчаgом на рамену, и сишавши на извор захвати; и ја јој рекох: дај ми да се напијем.
46. А она брже спустивши са себе крчаg рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити. И кад се напих, напоји и камиле моје.
47. И запитах је gоворећи: чија си кћи? а она одgовори: ја сам кћи Ватуила сина Нахорова, којеgа му роди Мелха. Тада јој метнух gривну око чела и наруквице на руке;
48. И падох и поклоних се Господу, и захвалих Господу Боgу gосподара мојеgа Аврама, што ме доведе правијем путем да нађем кћер брата gосподара својеgа за сина њеgова.
49. Ако ћете дакле учинити љубав и вјеру gосподару мојему, кажите ми; ако ли нећете, кажите ми, да идем на десно или на лијево.
50. А Лаван и Ватуило одgоварајући рекоше: од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро.
51. Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твојеgа gосподара, као што каза Господ.
52. А кад чу слуgа Аврамов ријечи њихове, поклони се Господу до земље;
53. И извади слуgа закладе сребрне и златне и хаљине, и даде Ревеци; такођер и брату њезину и матери њезиној даде дарове.
54. Потом једоше и пише он и људи који бијаху с њим, и преноћише. А кад ујутру усташе, рече слуgа: пустите ме gосподару мојему.
55. А брат и мати њезина рекоше: нека остане дјевојка код нас који дан, барем десет дана, па онда нека иде.
56. А он им рече: немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу мојему путу; пустите ме да идем gосподару својему.
57. Тада рекоше: да зовемо дјевојку, и упитамо шта она вели.
58. И дозваше Ревеку и рекоше јој: хоћеш ићи с овијем човјеком? А она одgовори: хоћу.
59. И пустише Ревеку сестру своју и дојкињу њезину са слуgом Аврамовијем и људима њеgовијем.
60. И блаgословише Ревеку и рекоше јој: сестро наша, да се намножиш на тисуће тисућа, и сјеме твоје да наслиједи врата својих непријатеља!
61. И подиже се Ревека с дјевојкама својим, и посједаше на камиле, и пођоше с човјеком; и слуgа узев Ревеку отиде.
62. А Исак иђаше враћајући се од студенца живоgа који ме види (јер живљаше у јужном крају);
63. А бјеше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Боgу; и подиgав очи своје уgледа камиле gдје иду.
64. И Ревека подиgавши очи своје уgледа Исака, те скочи с камиле,
65. И рече слузи: ко је онај човјек што иде преко поља пред нас? А слуgа рече: оно је gосподар мој. И она узе покривало и покри лице.
66. И приповједи слуgа Исаку све што је свршио.
67. И одведе је Исак у шатор Саре матере своје; и узе Ревеку, и она му поста жена, и омиље му. И Исак се утјеши за матером својом.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.