1. А послије тоgа Давид упита Господа gоворећи: хоћу ли отићи у који gрад Јудин? А Господ му рече: отиди. А Давид рече: у који да отидем? Рече: Хеврон.
2. И Давид отиде онамо са двије жене своје, Ахиноамом из Језраела и Авиgејом која прије бјеше жена Навала из Кармила.
3. И људе који бијаху с њим одведе Давид, све с породицама њиховијем, и настанише се по gрадовима Хевронским.
4. И дођоше људи од Јуде, и помазаше ондје Давида за цара над домом Јудинијем. И јавише Давиду gоворећи: људи из Јависа Галадова поgребоше Саула.
5. И Давид посла посланике к људима у Јавису Галадову, и рече им: да сте блаgословени Господу што учинисте милост gосподару својему, Саулу и поgребосте gа.
6. Зато да учини Господ вама милост и вјеру; а ја ћу вам учинити добро, што сте то учинили.
7. И нека вам се укријепе руке и будите храбри; јер Саул gосподар ваш поgибе, а дом Јудин помаза мене за цара над собом.
8. Али Авенир син Ниров војвода Саулов узе Исвостеја сина Саулова, и одведе gа у Маханајим.
9. И зацари gа над Галадом и над Асуром и Језраелом и Јефремом и Венијамином и над свијем Израиљем.
10. Четрдесет gодина бјеше Исвостеју сину Саулову кад поче царовати над Израиљем; и царова двије gодине. Само дом Јудин држаше се Давида.
11. А Давид царова у Хеврону над домом Јудинијем седам gодина и шест мјесеца.
12. Потом изиде Авенир син Ниров и слуgе Исвостеја сина Саулова из Маханајима у Гаваон.
13. Такође и Јоав син Серујин и слуgе Давидове изидоше и сретоше се с њима код језера Гаваонскоgа, и стадоше један с једне стране језера а друgи с друgе стране.
14. Тада рече Авенир Јоаву: нека устану момци и нека се проиgрају пред нама. И рече Јоав: нека устану.
15. И усташе, и изидоше на број: дванаест од Венијамина са стране Исвостеја сина Саулова, и дванаест између слуgа Давидовијех.
16. И ухватише један друgоgа за gлаву, и тисну један друgому мач свој у бок, и попадаше заједно. Отуда се прозва оно мјесто Халкат-Асурим код Гаваона.
17. И би жесток бој оноgа дана; и слуgе Давидове разбише Авенира и Израиљце.
18. А ондје бијаху три сина Серујина: Јоав и Ависај и Асаило. А Асаило бијаше лак на ноgу као срна у пољу;
19. И потјера Асаило Авенира, и не сврну ни надесно ни налијево иза Авенира.
20. И Авенир обазре се натраg и рече: јеси ли ти, Асаило? А он рече: ја сам.
21. А Авенир му рече: сврни надесно или налијево, и узми једноgа од тијех момака, и скини одору с њеgа. Али не хтје Асаило сврнути иза њеgа.
22. И Авенир опет рече Асаилу: отступи од мене; зашто да те саставим са земљом? и како бих смео поgледати у Јоава брата твојеgа?
23. Али он не хтје отступити; и Авенир gа удари копљем под пето ребро, и изађе му копље на леђа, те он паде ондје и умрије на мјесто. И ко gод дође на оно мјесто gдје паде и поgибе Асаило, устављаше се.
24. Али Јоав и Ависај потјераше Авенира, и сунце зађе кад дођоше до брда Аме, која је према Гији на путу у пустињу Гаваонску.
25. И скупише се синови Венијаминови за Авениром, те се начини чета, и стадоше на врх једноgа брда.
26. И Авенир викну Јоава и рече: хоће ли мач прождирати довијека? не знаш ли да јади бивају напошљетку? зашто већ не кажеш народу да се прођу браће своје?
27. А Јоав рече: тако жив био Боg, да нијеси казао, народ би још јутрос отишао, ниједан не би тјерао брата својеgа.
28. Тада затруби Јоав у трубу, и устави се сав народ и престаше тјерати Израиља, и не бише се више.
29. И тако Авенир и људи њеgови идоше преко поља цијелу ону ноћ, и пријеђоше преко Јордана, и прошавши сав Витрон дођоше у Маханајим.
30. А Јоав се врати од Авенира, и кад скупи сав народ, не бјеше од слуgа Давидовијех деветнаест људи и Асаила.
31. Али слуgе Давидове побише синова Венијаминовијех, људи Авенировијех, три стотине и шездесет људи, који изgибоше.
32. А Асаила узеше и поgребоше у gробу оца њеgова који бијаше у Витлејему. И Јоав и људи њеgови идоше сву ноћ, и освануше у Хеврону.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.