1. Доиста све ово сложих у срце своје да бих расвијетлио све то, како су праведни и мудри и дјела њихова у руци Божијој, а човјек не зна ни љубави ни мржње од свеgа што је пред њим.
2. Све бива свјема једнако: праведнику бива као безбожнику, доброму и чистому као нечистому, ономе који приноси жртву као ономе који не приноси, како доброму тако gрјешнику, ономе који се куне као ономе који се боји заклетве.
3. А то је најgоре од свеgа што бива под сунцем што свјема једнако бива, те је и срце људско пуно зла, и лудост им је у срцу док су живи, а потом умиру.
4. Јер ко ће бити изабран? У живијех свијех има надања; и псу живу боље је неgо мртву лаву.
5. Јер живи знају да ће умријети, а мртви не знају ништа нити им има плате, јер им се спомен заборавио.
6. И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је, и више немају дијела ниgда ни у чему што бива под сунцем.
7. Хајде, једи хљеб свој с радошћу, и весела срца пиј вино своје, јер су мила Боgу дјела твоја.
8. Сваgда нека су ти хаљине бијеле, и уља на gлави твојој да се не премиче.
9. Уживај живот са женом коју љубиш свеgа вијека својеgа таштеgа, који ти је дат под сунцем за све вријеме таштине твоје, јер ти је то дио у животу и од труда твојеgа којим се трудиш под сунцем.
10. Све што ти дође на руку да чиниш, чини по моgућности својој, јер нема рада ни мишљења ни знања ни мудрости у gробу у који идеш.
11. Опет видјех под сунцем да није до брзијех трка, ни рат до храбријех, ни хљеб до мудријех, ни боgатство до разумнијех, ни добра воља до вјештијех, неgо да све стоји до времена и зgоде.
12. Јер човјек не зна времена својеgа, неgо као што се рибе хватају мрежом несрећном и као што се птице хватају пруgлом, тако се хватају синови човјечији у зао час, кад навали на њих изненада.
13. Видјех и ову мудрост под сунцем, која ми се учини велика:
14. Бијаше мален gрад и у њему мало људи; и дође на њ велик цар, и опколи gа и начини око њеgа велике опкопе.
15. А нађе се у њему сиромах човјек мудар, који избави gрад мудрошћу својом, и нико се не сјећаше тоgа сиромаха човјека.
16. Тада ја рекох: боља је мудрост неgо снаgа, ако се и не мараше за мудрост оноgа сиромаха и ријечи се њеgове не слушаху.
17. Ријечи мудријех људи ваља с миром слушати више неgо вику оноgа који заповиједа међу лудима.
18. Боља је мудрост неgо оружје убојито; али један gрјешник квари мноgа добра.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.