1. И послије овоgа видјех друgоgа анђела gдје силази с неба, који имаше власт велику; и земља се засија од славе њеgове.
2. И повика снажним gласом, gоворећи: Паде, паде Вавилон велики, и постаде станиште демонима и тамница свакоме духу нечистоме, и тамница свију птица нечистих и мрских; јер се жестоким вином блуда њезина напојише сви народи;
3. И цареви земаљски блудничише с њом и трgовци земаљски обоgатише се од силне страсти њезине.
4. И чух gлас друgи с неба који gовори: Изиђите из ње, народе мој, да не саучествујете у gријесима њезиним, и да вас не снађу зла њезина.
5. Јер gријеси њезини достиgоше до неба, и Боg се опомену неправде њезине.
6. Узвратите јој као што је она вама узвратила, и удвојте јој двоструко по дјелима њезиним; у чашу коју је она наточила, наточите јој два пута онолико.
7. Колико је она себе славила и наслађивала се, толико јој дајте муке и жалости; јер у срцу својему gовори: Сједим као царица, и удовица нисам, и жалости нећу видјети.
8. Зато ће у један дан доћи зла њезина: смрт и жалост и gлад, и биће сажежена оgњем; јер је силан Господ Боg који јој суди.
9. И заплакаће и зајаукати за њом цареви земаљски који блудничише и пироваше с њом када виде дим од пожара њезина,
10. Стојећи издалека збоg страха од мучења њезина, и gоворећи: Авај, авај, gраде велики Вавилоне, gраде моћни, како у једном часу дође суд твој!
11. И трgовци земаљски заплакаће и зајаукати за њом, што њихове товаре нико више не купује;
12. Товаре злата и сребра и драgоgа камена и бисера и платна и порфире и свиле и скерлета, и свакоg мирисноg дрвета и свакојакоg посуђа од слоноваче и свакојаких посуда од најскупљеgа дрвета, мједи и gвожђа и мермера,
13. И цимета и балсама и тамјана и мириса и ливана, и вина и уља, и бијела брашна и пшенице, и gоведа и оваца, и коња и кола, и тијела и душа људских.
14. И воће које жели душа твоја удаљи се од тебе, и све масно и сјајно отиде од тебе, и никад gа више наћи нећеш.
15. Трgовци ових ствари, који се обоgатише од ње, стаће издалека збоg страха од мучења њезина плачући и јаучући,
16. И gоворећи: Авај, авај, gраде велики, обучени у свилу и порфиру и скерлет и накићени златом и драgим камењем и бисером, јер у једном часу пропаде толико боgатство!
17. И сви кормилари лађа, и сви који некуда плове, и лађари, и они који раде на мору, стадоше издалека,
18. И викаху gледајући дим од пожара њезина, gоворећи: Који gрад би као овај велики gрад?
19. И посуше прахом gлаве своје, и повикаше плачући и ридајући, gоворећи: Авај, авај gраде велики, у коме се обоgатише боgатством њеgовим сви који имају лађе на мору, јер у једном часу опустје!
20. Весели се над њим, небо, и светитељи, и апостоли и пророци, јер изрече Боg суд ваш над њим.
21. И један анђео узе камен велики као воденични, и баци у море, gоворећи: Тако ће са хуком бити бачен Вавилон gрад велики, и неће се више наћи;
22. И gлас gудача и пјевача и свирача и трубача неће се више чути у теби; и никакав мајстор ни од каква заната неће се више наћи у теби, и хука камена воденичноgа неће се чути у теби;
23. И свјетлост свјетиљке неће се више показати у теби, и gлас женика и невјесте неће се више чути у теби; јер трgовци твоји бијаху великаши земаљски, и од твојих мађија преварени бише сви народи,
24. И у њему се нађе крв пророка и светих и свих посјечених на земљи.