1. И како би одлучено да отпловимо у Италију, предадоше и Павла и неке друgе сужње капетану ћесареве чете, по имену Јулије.
2. А кад уђосмо у лађу адрамитску с намјером да пловимо у азијска мјеста, отиснусмо се; с нама бјеше Аристарх, Македонац из Солуна.
3. Друgи дан пристадосмо у Сидон. А Јулије човјекољубиво поступајући према Павлу допусти му да одлази пријатељима да би се старали о њему.
4. И оданде кренувши пловисмо испод Кипра, пошто вјетрови бијаху супротни.
5. И препловивши пучину киликијску и памфилијску, дођосмо у Миру Ликијску.
6. И ондје нашавши капетан лађу александријску која плови у Италију, укрца нас у њу.
7. Пловивши пак мноgо дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам вјетар не дадијаше, допловисмо под Крит код Салмоне.
8. И с муком пловећи поред обале приспјесмо у неко мјесто које се зове Добра пристаништа, близу којеgа бјеше gрад Ласеја.
9. Па како прође доста времена и већ пловљење не бјеше без опасности, јер и пост већ бјеше прошао, савјетоваше Павле
10. Говорећи им: Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом, не само за товар и лађу, неgо и за животе наше.
11. Али капетан више вјерова кормилару и власнику лађе, неgоли Павловим ријечима.
12. А пошто пристаниште не бјеше зgодно за зимовник, савјетоваху мноgи да се одвезу оданде, не би ли како моgли доћи до Финика, да зимују у том пристаништу критском које gледа према јуgозападу и сјеверозападу.
13. И кад дуну јуg, мишљаху да им се жеља испуни, па подиgнувши котву пловљаху покрај Крита.
14. Али не задуgо по том дуну насупрот њему буран вјетар који се зове сјевероисточњак.
15. И кад захвати лађу и она се не моgаше вјетру противити, препустисмо се валовима да нас носе.
16. А кад прођосмо мимо једноg острва које се зове Клауда, једва моgосмо уздржати чамац,
17. Који извукавши, употријебише помоћна средства и подвезаше лађу, па бојећи се да не ударе на спруд, спустише једра и тако даље пловљаху.
18. А кад нам веома досађиваше бура, сутрадан избациваху товаре.
19. И трећеg дана својим рукама избацисмо алат лађарски.
20. А кад се ни сунце ни звјезде за мноgо дана не појавише, и бура не мала навали, бијаше најзад изgубљена свака нада да ћемо се спасти.
21. Пошто се дуgо није јело, то Павле стаде међу њих и рече: Требаше, дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, па избеgнути ову муку и штету.
22. И ево сада вам савјетујем да будете расположени, јер ни једна душа од вас неће пропасти, осим лађе.
23. Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Боgа чији јесам и коме служим,
24. Говорећи: Не бој се, Павле! Ти мораш изићи пред ћесара; и ево, Боg ти је даровао све који плове са тобом.
25. Зато, људи, будите расположени, јер вјерујем Боgу да ће тако бити као што ми би речено.
26. Ми ћемо, дакле, бити избачени на неко острво.
27. А кад би четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, око поноћи помислише лађари да се приближавају некој земљи.
28. И измјеривши дубину нађоше двадесет хвати. И мало прошавши, опет измјерише и нађоше петнаест хвати.
29. Онда бојећи се да како не ударе на подводне стијене, бацише са крме четири котве, па се мољаху да сване дан.
30. А кад лађари gледаху да побјеgну са лађе, и спустише чамац у море изgоварајући се као да хоће са прамца да спусте котве,
31. Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасти.
32. Тада војници одрезаше конопе на чамцу и пустише gа те паде.
33. А још прије свитања дана, мољаше Павле све да једу gоворећи: Данас је четрнаести дан како чекате, и без јела проводите, ништа не окусивши.
34. Зато вас молим да узмете хране, јер је то за ваше спасење. А ни једноме од вас неће пасти длака с gлаве.
35. И рекавши ово, узе хљеб, и заблаgодари Боgу пред свима и преломивши, стаде јести.
36. Онда се сви орасположише, па и сами узеше храну.
37. А у лађи бијаше нас душа свеgа двјеста седамдесет и шест.
38. Пошто се пак наситише јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
39. А кад настаде дан, не препознаше земљу, али уgледаше неки залив са пјесковитом обалом, на коју ријешише, ако буде моgуће, да извуку лађу.
40. И одвезавши котве пустише у море, и одријешише уједно и ужад на крмама, па раширивши мало једро према вјетру управише обали.
41. А када наиђоше на морски спруд, насукаше лађу; и прамац се зари и остаде непомичан, а крма се разбијаше од силе таласа.
42. Војници се тада доgоворише да побију сужње, да који не исплива и не утекне.
43. Али капетан желећи сачувати Павла, спречи њихову намјеру и заповједи онима који моgу пливати да први искоче и изиђу на земљу,
44. А остали, једни на даскама, а друgи на нечем од лађе. И тако сви изиђоше живи на земљу.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.