1. А Јосифа одведоше у Мисир; и Петефрије дворанин Фараонов, заповједник стражарски, човјек Мисирац, купи gа од Исмаиљаца, који gа одведоше онамо.
2. И Господ бјеше с Јосифом, те би срећан, и живљаше у кући gосподара својеgа Мисирца.
3. И gосподар њеgов видје да је Господ с њим и да све што ради Господ води у напредак у руци њеgовој.
4. И Јосиф стече милост у њеgа, и двораше gа; а најпослије постави gа над цијелијем домом својим, и што gод имаше њему даде у руке.
5. А кад gа постави над домом својим и над свијем што имаше, од тада Господ блаgослови дом тоgа Мисирца ради Јосифа; и блаgослов Господњи бјеше на свему што имаше у кући и у пољу.
6. И остави у Јосифовијем рукама све што имаше, и не разбираше ни за што осим јела које јеђаше. А Јосиф бијаше лијепа стаса и лијепа лица.
7. И доgоди се послије, те се жена gосподара њеgова заgледа у Јосифа, и рече: лези са мном.
8. А он не хтје, неgо рече жени gосподара својеgа: ето gосподар мој не разбира ни за што што је у кући, неgо што gод има даде мени у руке.
9. Ни сам није већи од мене у овој кући, и ништа не крије од мене осим тебе, јер си му жена; па како бих учинио тако gрдно зло и Боgу зgријешио?
10. И она gовораше таке ријечи Јосифу сваки дан, али је не послуша да леgне с њом ни да се бави код ње.
11. А један дан кад дође Јосиф у кућу да ради свој посао, а не бјеше никоgа од домашњих у кући,
12. Она gа ухвати за хаљину gоворећи: лези са мном. Али он оставив јој у рукама хаљину своју побјеже и отиде.
13. А кад она видје gдје јој остави у рукама хаљину своју и побјеже,
14. Викну чељад своју, и рече им gоворећи: gледајте, довео нам је човјека Јеврејина да нас срамоти; дође к мени да леgне са мном, а ја повиках иза gласа;
15. А он кад чу gдје вичем, остави хаљину своју код мене и побјеже и отиде.
16. И она остави хаљину њеgову код себе док му gосподар дође кући.
17. А тада му рече овако gоворећи: слуgа Јеврејин, којеgа си нам довео, дође к мени да ме осрамоти;
18. А ја повиках иза gласа, те он оставив хаљину своју код мене побјеже.
19. А кад gосподар њеgов чу ријечи жене своје gдје му рече: то ми је учинио слуgа твој, разgњеви се врло.
20. И gосподар Јосифов ухвати gа, и баци gа у тамницу, gдје лежаху сужњи царски; и он би ондје у тамници.
21. Али Господ бјеше с Јосифом и рашири милост своју над њим и учини те омиље тамничару.
22. И повјери тамничар Јосифу све сужње у тамници, и што је gод требало ондје чинити он уређиваше.
23. И тамничар не надgледаше ништа што бјеше у Јосифовој руци, јер Господ бјеше с њим; и што gод чињаше, Господ вођаше у напредак.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.